Народно благостање

Страна 68

бабским лековима, него школској медицини и те-

шко се решава да плаћа лекарске хонораре. У последњим годинама све се чешће појављују књиге у Француској, у којима се критикује морал школског лекара. Једна таква књига под насловом „Medecin-mercantis“* износи читав низ махинација лекара у циљу зараде, да се човеку кожа мора да јежи.

Од свега тога нема ни трага код нас. „Лекар“ дакле нема права кад се жали на учестале нападе од стране наше јавности.

III

Ми смо тврдили да би свет био излиферован лекарима на милост и немилост, ако би пројект

закона о сузбијању полних болести у данашњем |

облику постао законом. Код лекарског уверења тврдили смо ми, практично не постоји санкција за несавестан рад. Због тога лекар при издавању лекарског уверења има да обрачуна само са својом савешћу. А под таквим условима он подлегне лако коруптивном искушењу. „Лекар“ прелази ћутке преко нашег тврђења да би исто било и с осталим редовима под истим условима, а ова реченица искључује тврђење да смо ми ставили лекарски ред ниже од осталих.

„Лекар“, сматрајући да се неоправдано напада лекарски ред, чуди се да се та манија практикује само према лекарима, а не и према осталим редовима, као на пр. адвокатима, професорима ит. д. Кад би ово гледиште било тачно, онда би оно могло да се објасни једино тиме, да је лекарски ред гори од осталих, иначе би то била једна социолошка загонетка. Адвокати и професори су у свом послу стално под контролом јавности.. Професор може да учини злоупотребу неоправданог оцењивања, али ту праксу не би могао дуго да изводи због будне контроле заинтересованих — ђака. Адвокат може да изврши само две злоупотребе: да несавесно заступа интересе свога клијента или да утаји његову имаовину. Први је случај веома тежак, пре свега због тога што би противна странка требала много да плати пошто и сам клијент плаћа, и друго, што би се то на суду брзо приметило, услед чега би адвокат изгубио потпуно професионалну репутацију. Утаја имаовине клијента је квалифицирано кривично дело, које се врло лако доказује. Накратко, лекарско уверење претставља формално једну дужност, за чију злоупотребу постоји санкција, као што је то случај код адвоката и професора. Али је та санкција практички неизводљива, тако да лекарско уверење претставља дискреционарни акт. Сличног нема код других привредних редова.

„Лекар“ је такође прешао преко тога, да је у највећем делу земаља законодавац почео да изводи конзенквенце из манипулације практичног лекара лекарским уверењем. Све се више искључује практични лекар као издавалац лекарског уверења и та се функција све више преноси на нарочите органе, пре свега на званичне лекаре — при чему се све већи значај даје колективном уверењу и све више увлаче медицинској струци страни елементи. Ми смо у нашем чланку нарочито истакли да је у најновијем немачком закону о стерилизацији створен нарочити орган за решавање у конкретном

НАРОДНО БЛАГОСТ АЊЕ

ВР 5

случају, у коме претежну улогу- немају лекари него судије. Лекарско уверење, као оруђе приватног лекара, постепено изумире. Ми смо у нашем чланку тражили, да се о томе води рачуна при изради закона о сузбијању полних болести.

IV

Рекосмо, да се у напреднијим земљама све чешће чују прекори лекарском реду због великог користољубља. То није без разлога. На први поглед изгледа, да је материјалистички дух нашега времена зграбио и лекаре. Али то није довољно за објашњење махинација лекара. Истакли смо такође, да-се у литератури наводе многобројни примери неморалних метода за добијање пацијената и злочиначког искоришћавања болесника. Данас је у великим градовима обична ствар, да лекар стоји у пословној вези са хотелијерским портиром, на основу које он плаћа последњем прови- · зију за сваког доведеног пацијента. Људи који много путују знају да не треба консултирати хотелског портира о лекару. Исто тако стоје лекари у уској вези са персоналом радња, у којима су често странци. Све су чешће тајне компаније лекара, које се играју болесницима као футбалом. Последњих година је обична појава у великим градовима да специјалисте, и нарочити професори университета, шаљу пацијента петорици других специјалиста, који имају да утврде извесне претходне

"околности уз врло велике хонораре, па тек онда

почињу са лечењем. У литератури о овим питањима тврди се, да у Паризу лекари погоршавају стање пацијента и да га подвргну операцији без потребе, само да би лечење било што дуже и што компликованије, и наравно што уносније.

Данас је за болесника највећи ризик одлазак у већи град ради консултовања лекара. У колико је лакша болест у толико је тежа диагноза. Имућне болеснике грабе лекари као мачке миша и шетају га док му знатно не смање имање. Велике специјалисте изгубили су сваку меру за вредност њихових услуга и одмеравају их као харачлије. Бечки професор Н. тражио је летос 80 хиљада динара за долазак у Београд на један дан, али је ипак зато брже пристао на 30 хиљада динара. То свакако није у смислу великих медицинских научника из ХЛХ века на бечком медицинском факултету. Један Београђанин, који има довољно имања да може да не ради ништа до смрти, ради неуморно, и кад га запитају зашто, он каже, да за себе има доста, али не и за лекаре у случају да се 03GHJEHO разболи.

У најближој будућности појавиће се -нова врста неурастеничара, људи, који пате од страха да не падну лекарима у руке.

Недуг искоришћавања болесника готово је непознат код нас. Жалбе које се овде онде чују на високе хонораре пре ће се објаснити малом куповном снагом нашега народа него апсолутном висином хонорара. У последње време се више не чују ни жалбе на лекарску партиципацију у апотекарским зарадама. Напротив велики број наших лекара чува свог пацијента да не падне у руке специјалистима који су више меркантилизирани, и које називају комерц лекарима. Појава дугог лечења, које није довољно оправдано, пре бе се објаснити лутањем у дијагнози него мотивима