Народно благостање

Страна 204 НАРОДНО

санкционистичке отказале. Као што се види из доњих података, свега нешто више од половине извоза и увоза имала је Италија са санкционистима:

Увоз 1984. Извоз 1984 у милионима лира Санкцион. 3277 2290 Несанкцион. 2879 1980

Када се узме у обзир да је то било нормално време када је Италија куповала тамо где су јој услови били бољи, а да данас може увоз из несанкционистичких држава знатно повећати, да осим тога роба и из санкционистичких држава са свим несметано улазиу Италију посредништвом држава које нису прихватиле санкције, онда је јасно да санкције, при данашњем чланству Друштва народа, нису у стању да спрече Италију у даљем вођењу рата.

Оваква крња примена санкција могла је имати за последицу само то да се талијанска трговина преко границе пренесе из санкционистичких држава у несанкционистичке. Чланице Друштва народа које су одлучиле санкције, морале су знати ту тако просту ствар и кад су упркос томе одлучиле санкције, мора се закључити да је њима било више стало до демонстрације но до самих санкција. Према томе одлука о санкцијама Друштва народа претставља више једну манифестацију него једну меру против нападача. Ако су се хтеле само манифестације, онда су се могла употребити друга сретства, а не економска.

Али ни та манифестација као морална категорија није имала потребног ефекта и то кривицом Друштва народа. Као што се зна, на санкције нису пристале Аустрија, Мађарска и Албанија, и данас јеш активне чланице Друштва народа; Швајцарска, његова домаћица, учинила је одмах извесне резерве, а пре неколико дана запретила је да ће га папустити ако би се санкције појачале.

Да оставимо на страну то да десолидарисање Аустрије и Мађарске у питању санкција, као суседних земаља које омогућавају Италији лакше снабдевање него што би то било из удаљених земаљгва, слаби економски ефекат санкција, морално дејство тога десолидарисања је поражавајуће. Санкције треба да су оруђе једне специјалне идеологије, једне догме. Не може да буде никаквих обзира који би могли да спрече чланице Друштва народа у борби за остварење те идеологије. Слетствено, које чланице не врше обред санкција, те су секташи према догми Друштва народа, оне су отпаднице па логично оне би имале бити искључене. Међутим Аустрију, Мађарску и Албанију није заболела ни коса на глави, оне седе и даље у Друштву народа. Па не само то, већ и Миталија седи и даље у Друштву народа и ових дана решава о питању санкција према Немачкој.

Али да су и све државе пристале да врше санкције како су одлучене од 14 до 19 октобра прошле године, ипак би ситуација на ратишту остала непромењена и то из следећа три разлога: а) због темпа којим је процедирало Друштво народа. Када већ није прихваћен једино исправни начин примене санкција аутоматски, ипак су оне морале бити много брже приведене у дело него што је то учињено. Абисинија је 14 децембра 1934 поднела прву тужбу Друштву народа, а већ 11 јануара затражила је од њега заштиту против Италије. Санкције међутим

БЛАГОСТАЊЕ Бр. 13

ступају на снагу тек 18 новембра, дакле готово годину дана након тога! Тај размак времена био је довољан да држава нападач, уз ангажовање своје златне резерве, нагомила материјал потребан за живот и вођење рата за најмање пола године и годину дана. За питање колективног мира није свеједно за које ће време санкције произвести дејство. Наравно, да би могле бити ефикасне, оне треба да су и брзе. Сасвим правилно примећује Лојд Џорџ да би за време за које је Друштво народа одлучило и уводило у живот санкције, у Европи могао да се одлучи велики рат или да један рат у Европи направи толику пустош да се ова годинама не би могла да опорави.

6) Обим санкција. Санкције су обухватиле потпуно талијански извоз, али не и увоз; међутим за вођење рата је важнији увоз од извоза. Енглези су заступали гледиште да бојкот талијанске робе онемогућује овој набавку девиза, а заборавило се да земља која је у рату, тешко да може много да извози. Она мора да рачуна углавном на кредит, а као шшта гапо на своју златну резерву. Међутим забраном извоза у Италију извесних артикала могао би се рат пресећи за месец дана. Истина то би био случај кад би све државе примењивале санкције, али то још није био разлог да државе чланице Друштва народа не прихвате санкције, остављајући одговорност једној држави, код нафте СЈА.Д., за омогућавање даљег рата. Недопуштено је и неморално са гледишта идеологије Друштва народа да чланице не смеју да продају Италији стоку, а смеју да јој продају нафту.

в) Отсуство контроле. Кад је реч о санкцијама, онда је основни принцип свију обавеза да се за њихово извршење од стране обвезника предвиде контрола и санкције за неизвршење. Међутим чим је у Женеви донесена одлука о примени санкција према Италији, чланице су обема рукама покриле- очи да им се не би замерило да су и сувише радознале на то да ли ко врши контрабанду. Ми немамо појма о томе шта све поједине државе чланице Друштва народа тргују са Италијом. Један доказ више да су санкције проглашене из жеље за једном демонстрацијом, а не због разоружања нападача. То пак дејствује страховито деморалишући на оне чланице које у пуној коректности практикују санкције. Оне су у ствари жртве Друштва народа.

Највећи удар санкцијама задало је држање чланица у питању компензација, односно mise em соптип жртава поднесених од појединих чланица практиковањем санкција. Принцип који садржи тачка 3 чл. 16 пакта, изрично је прихваћен тачком 5 одлуке о санкцијама. Кад је ова клаузула унесена у чл. 16, имала се у виду једна ноторна чињеница, наиме да је врло различна мера у којој су поједине државе економски и финансијски заинтересоване у другим државама и да је према томе жртва која се намеће појединим државама путем санкција индивидуална. Предратна Србија је 30% своје спољне трговине обављала са Аустријом, док је та квота код извесних европских земаља била свега 5%. За Србију би евентуалне санкције против Аустрије значиле смртоносан удар, односно како државе уопште не могу да погину, једно бескрајно осиромашење, док би за остале земље то био један мали неосетан убод. Немогућно је зами-

еура

пар арте