Народно благостање

28, март 1936.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 205

слити санкције као меру једног од најузвишенијих принципа међународности, а да се истовремено не декретира и обавеза колективизирања штета од санкција. Без тога до одлуке Друштва народа да се према једној земљи примене санкције, не би никада могло доћи. Гласање за санкције држава које су јаче економски заинтересоване према Италији, засновано је било на уверењу да ће се и 3 тачка чл. 16 о компензацијама исто тако примењивати као и саме санкције. Међутим компензације су потпуно напуштене и остало је да свака држава

чланица сноси сама све штете од санкција. Погажен је један позитиван пропис пакта Друштва народа. Истина је да се све државе мање оштећене нису подједнако понашале према државама више

оштећенима када су се ове њима обратиле ради

компензација. Али то не спасава ниуколико санкциони систем Друштва народа. Да је он функционисао како треба, не би уопште дошло до тога да се поједине државе обраћају појединим државама, већ би Друштво народа само имало да прими извођење компензација.

Ш ЈУГОСЛОВЕНСКА ШТЕТА ОД САНКЦИЈА

Југославија је од свију држава на кугли земљиној имала релативно највеће штете од санкција. Од санкција финансијске природе штета лежи у замрзнутом клириншком салду од 250 мил. динара. За нас је то огромна жртва, јер та сума чини 6,2% нашега извоза. Затим, наш извоз према Италији, који је у јануару прошле године износио 50,3 мил. динара, пао је у истом месецу ове године на 4,1 мил., што практички значи да га је готово потпуно нестало. Али што је најгоре, не постоји никаква трговинско-политичка могућност преоријентације извоза извесних наших артикала које смо дотле продавали у Италију. У прошлој години најважнији извозни артикли у Италију били су дрво (400 мил. динара), живина (56,7 мил.), поврће (46,5), рогата стока (37,7), јаја (23,1), кукуруз (21,2) итд. Као што се види, далеко највећу важност има дрво. Италија је у прошлој години од укупног извоза дрвета који је износио 794,4 мил. динара, преузела за 400 мил. т. ј. преко 50%, а пређашњих година кретао се удео Италије око 60%. За неке делове наше државе, а то су баш они најсиромашнији, учествовање Италије код извоза дрва износи чак 95%. Осим тога, као што је познато, ту се највећим делом радило о меком дрву слабијег квалитета, за које, према изјави г. Улманског од 15 0. м. има свега два тржишта: Италија и Енглеска. Како у овој последњој не можемо конкурисати са другим државама, то је јасно да, бар засада, нема изгледа да нађемо ново тржиште за меко дрво.

Но када бисмо у томе и успели, још увек би се тешко нашла земља која би нашу робу преузимала под истим условима као она. Не сме се наиме заборавити да је Италија плаћала 15% у девизама, а таквог купца је данас нажалост тешко наћи. Уза све то ми смо у Италији имали једног лиферанта којему је за извесне артикле, као на пример памук (лањски увоз из Италије 180,7 мил. динара), свилу (58,2 мил.), пиринач и јужно воће (41,1 мил.) итд, исто тако тешко наћи замену. Јасно је да ми сада морамо те артикле да купујемо на тржиштима, којима смо у нормално време претпостављали Италију, дакле да ћемо их увозити под лошијим условима. Уосталом то ће нам најбоље показати пример памучног предива које је било главни увозни артикал из Италије. У прва два месеца прошле године увезли смо из Италије 1,57 мил. кг. памучног предива тј. 68% целокупног увоза тог артикла, док су ове године Италију замениле углавном Чехословачка, а нешто Енглеска, Аустрија и Немачка. Али

смо зато прошле године у јануару и фебруару 1 кг увезеног памучног предива из Италије плаћали 21,2 динар, док смо у истим месецима ове године плаћали 29,05 динара т. ј. скупље за 27,6%. Нема сумње да се у међувремену цена памуку нешто поправила, али је сигурно да је разлика ипак превелика. Још је већа разлика код памучне тканине коју смо у јануару и фебруару прошле године ! кг плаћали у Италији свега 43,2 динара, ау истим месецима ове године 64,8 динара тј. 50% више.

Као што је сигурно да је губитак Италије као купца један од узрока што је индекс наших извозних производа у месецу фебруару пао за 5 поена на 60,7 према истом месецу прошле године, исто тако нема сумње да је један од узрока порасту индекса увозних предмета за 4 на 71,6, у томе што смо у Италији изгубили лиферанта који је за извесне артикле врло тешко надокнадив.

Ми смо приступили санкцијама према Италији, иако смо са математичком сигурношћу од првог дана знали какве ће за нас бити њихове последице, из осећања солидарности са чланицама Друштва народа. Никаква наша лична потреба није била да се Италија омета у свом подухвату у Абисинији. Можда би се могла лакше бранити обрнута теза, тако да би изишло да смо ми поднели две жртве примајући санкције. Према томе оне претстављају једно од највећих наших разочарања у погледу идеолошком и једну од наших великих економских штета. Разочарање се не да репарирати, али жртве не бисмо хтели и даље да подносимо. Уосталом санкције су постале потпуно смешне, а у Средњој Европи управо апсурдне. На једној страни преговара г. д-р Милан Хоџа о економском зближењу Мале антанте са државама Римског троугла, а на другој страни ми практикујемо санкције према Италији.

Штета се више не да репарирати, не може се, бар не тако лако, успоставити зтафиз дио апјее наше трговине са Италијом. Ова више неће бити, ни под најповољнијим трговинско политичким условима, онакав купац наше робе као пре санкција. М при успостављању нормалног стања ми ћемо имати великих тешкоћа да ликвидирамо наша клириншка потраживања у Италији. Трговина са Италијом не може више заузети раније размере, а то је ако не трајна, а оно дугорочна штета за нас. Нарочито данас када смо ми попут осталих аграрних земаља у јачој привредној депресији.