Народно благостање

1. август 1936,

Из уредништва

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 495

_ ОД ЗЕЛЕНОГ ДО ПРИНУДНОГ КАРТЕЛА

У броју 29 од 18 јула, пишући о новом житном режиму, рекли смо да ће овогодишњи режим бити употпуњен једном Уредбом о одређивању

"минималних цена. Поменута Уредба о утврђивању откупних цена пшенице објављена је при закључку нашег прошлог броја. Њени главни прописи изгледају овако: 5 |

Предвиђа се завођење минималних цена, које одређују специјални житарски одбори и власти, испод којих нико не сме куповати пшеницу од произвођача. У крајевима у којима Призад купује пшеницу, између његових цена и оних које плаћају трговци, млинови и сви остали прекупци, утврђује се маржа од 8%. Купци су дужни издавати обрачуне ради контролисања од стране власти да ли и уколико су се придржавали нормираних цена.

__ Уредба предвиђа оснивање среских и бановинских одбора, који утврђују цене. Срески одбори састоје се од седам чланова (4 произвођача ипо једног претставника житарских трговаца, млинара и пе-

· кара), које одређује првостепена управна власт.

_Бановински одбор се састоји од 11 лица (6 произвођача, 3 трговца и по једног претставника млинара и пекара). Поред компетенције за одређивање цена, бановински одбори решавају жалбе заинтересованих лица или установа на одређене цене пшенице, а могу по сопственој иницијативи и да мењају и утврђене цене: ако нађу да су оне у супротности са приликама које владају у односном крају. + |: |

У поменутом напису ми смо изложили своје гледиште на минималне цене, које потврђује и искуство свију земаља које су се прихватале овакве једне мере. Чак и Француска, чији је цео досадањи житни режим био заснован на минималној цени, морала је од ове да одустане и да је огласи за најнеуспелију меру своје аграрне политике. Према томе, тешко је претпоставити да би ова мера код нас могла имати друкчије резултате и повољно деловати на смањење разлике између дене коју добија произвођач и оне по којој продаје трговац тј. марже. Маржа је састављена из већег броја елемената (порез на пословни промет, општи режијски трошкови, провизија за накуповаче, трошкови око извоза из магацина у шлеп, провизија берзанског агента,-гтубитак на мањку и трошкови уврећивања, · нето. зарада трговца) од којих су многи врло различити за поједине купце: и групе купаца. Недавно, на једној конференцији у Призаду, трговци су били- једнодушни у тражењу најмање марже од 12%. Претставници задругарства такође су се сагласили с овим захтевом, сматрајући, шта више, да то није претерано и истичући при томе да је задружна организација скупља од трговачке. Уредба, међутим, одређује маржу од 8% односно за једну трећину ниже од оне

окоју трговци и задругари- сматрају сасвим оправданом и нормалном. С обзиром на то тешко је претпоставити да ће се купци придржавати законом прописане марже. У таквој ситуацији иза ове за-

конске могла би се створити тајна, фактичка мар-.

жа, која би, с обзиром на ризик купца да буде

ухваћен и кажњен, била знатно већа од оне која "би се формирала на тржишту из конкурентске бор“бе накуповача. У томе случају минимална. цена била би на штету произвођача, јер овај кадтад мора да прода робу, а законско одређивање марже са казненим санкцијама крије у себи опасност камуфлиране куповине са далеко већим одбитцима. У толико пре то може да буде случај код нас где између ситних произвођача и тржишта стоји велики ланац малих посредника. Најзад, опасност за несразмерно повећање марже лежи и у томе што наша житарска производња није стандардизована па постоје могућности за разне одбитке, који иначе под режимом слободне конкуренције не би били чињени, барем не у тој мери. Ту опасност неће отклонити ни пропис о давању обрачуна, као што то показује случај код уљане репице где трговци издају произвођачима уредне обрачуне по нормираној цени, али уз претходни споразум о висин бонификације. Па

Срески и бановински одбори по Уредби имају сличности са житним одборима у Француској, који ће бити образовани за утврђивање цена по новом закону. Разлика је само у томе што чланове одбора код нас одређује власт, а у Француској то раде задружне и друге организације пољопривредника. Према томе, док су у Француској ови одбори органи организованих произвођача, у нас ће они бити административни органи у којима ће већину чинити претставници произвођача. Уредба ставља у дужност среским одборима да одређују цене, а бановинским поред тога и да решавају жалбе заинтересованих установа и лица на одређене цене. У Француској, међутим, ово су уједно органи за регулисање и контролисање тржишта и промета. Наша уредба у том погледу не-говори ништа. Сем тога, француски закон о регулисању житног тржишта базира углавном на организацији стокирања и ломбарда, као и регулисаној понуди, док се код нас ради само о ценама које треба обезбедити произвођачу без обзира на све друге елементе који су од битног значаја за формирање и одржавање жељених цена. У Француској се читава организација ствара од произвођача под протекторатом др"жавне власти, а код нас организације ствара власт, која уједно и спроводи њихове одлуке.

Оснивањем среских и бановинских; житарских одбора са задатком да утврђују минималне цене створен је у неку руку принудни картел произвођача пшенице са извесним сталешким., обележјем, "јер одборе сачињавају. произвођачи, прерађивачи и трговци (нема потрошача). Истина, са фермалне стране то је картел без споразума интерес али са органима за једнострано утврђивање цена чему углавном служи и картел. На тај начин нова

"Уредба о одређивању откупне цене шиенице треба да претвори зелени картел, о коме је „Народно благостање" прво писало у броју 26 од 1984,, у принудни картел. Ту уједно лежи и највећа опсаност ва успешно функционисање овог најинтересантнијег картела. Јер док је зелени картел почивао на