Народно благостање
|
"Страна 528 НАРОДНО
Још горе стоји ствар са свињским производима. За њих имамо такође два тржишта: немачко и енглеско. Прво није трајно, јер Немачка чини велики напор да се овог увоза што више ослободи, а друго је било ограничено само на време трајања санкција. Но кад би било и трајно тешко би се могло претпоставити да бисмо могли
_ добити веће контингенте од оних који су нам били
привремено дати.
Ситуација за свиње и свињске производе управо је сјајна према оној за говеда. Талијанско тржиште, које је било главно, сада је изгубљено. Више је него сигурно да га у ранијем облику не можемо повратити. Италија је после укидања санкција из основа изменила своју трговинску политику према земљама које су учествовале у примени санкција. Њен је циљ сада да добије што више девиза. У земљи пак, она већ неколико година води „битку за стоку“, која је сада још више појачана. Најзад, она је знатно повећала свој увоз из Мађарске за који нема разлога да га убудуће напусти. А евентуално повећање извоза у земље Леванта у којима се срећемо са бугарским и румунским извозом и који се сада обавља једино помоћу премија које даје Уред за контролу извоза стоке, не може никада да буде од већег значаја. Све илузије у том погледу потпуно су неосноване.
По логици резолуције о унапређивању говедарства треба форсирати извоз меса да би у земљи остало што више кожа. Овај захтев заснован је на знатном увозу коже. У прошлој години наш извоз говеђих и телећих кожа у сировом и сувом стању био је 1,959.9 тона у вредности 28.4 мил. дин. а увоз сирових и сувих говеђих кожа 7.131 тона односно 85.75 мил. дин. Целокупни наш увоз коже долази из прекоморских земаља и отпада на јаку кожу какве у земљи немамо. За нас је извоз стоке толико важан, да бисмо могли мирне душе целокупну потребу у кожи подмиривати увозом. Утолико пре, јер кожа не претставља више од једне петнаестине вредности говечета.
БЛАГОСТАЊЕ Бр, 33
Захтев помагања прерађивачке индустрије сточарских производа потекао је такође из непознавања прилика на иностраним тржиштима. Ноторна. је чињеница, да су царине на прерађевине знатно веће него ли на живу стоку. Према томе, не поставља се алтернатива: или жива стока или прерађевине, већ: или жива стока или ништа.
Предлози за увођење контроле на полазним и крајњим станицама и за поверавање извоза свиња једној јавној установи — потпуно су оправдани. Извоз свиња је контингентиран; то претставља с једне стране сигурнији пласман, а с друге повољније цене. Услед тога сасвим би било у реду да се веће користи од ограниченог извоза расподеле на целокупни извозни вишак и тиме умањи штета услед мање тражње. Зараду не би требало уносити ни у какав посебан фонд, већ је употребити за повећање цена на домаћем тржишту. То је једини начин да се добијена виша цена на страни, по одбитку трошкова и минималне зараде, спроведе произвођачу.
Снижење железничких тарифа постало је омиљен захтев свих привредних кругова, почев од млинара и дрвара па до извозника воћа и стоке. Нижа тарифа претставља једну врсту премије, која се од директног премирања разликује само по томе што се не зна ко је користи. Што се тиче премирања извоза говеда, оно се и данас врши уколико то дозвољавају средства која се добијају од дозвола за контингентирани извоз стоке. Преко тих средстава мислимо да се не би могло ићи, јер би се у томе случају с истим захтевом, сасвим оправдано, могле појавити и друге извозне гране. Док извоз опада, потрошња у земљи се добро држи и она је од далеко већег значаја, као што показују следећи подаци. Код свиња извоз износи око 10% бројнога стања (20% вредности) и 50% потрошње на градским кланицама. Код оваца извоз претставља 10—15% бројног стања, а код говеда око 5%.
ТУ РЕГУЛИСАЊЕ ПРОИЗВОДЊЕ
До пре неколико година (1982) преоријентација на сточарство препоручивана је као излаз из пољопривредне кризе. Ова идеја била је мотивисана развојем прилика у периоду европске аграрне кризе осамдесетих година ХЈХ века. При томе се заборавило само толико, да између» оне и садашње кризе постоји огромна разлика, да је криза Х1Х века била изазвана појавом прекоморске пшенице и да је погодила само европску пољопривреду и то житарице, док је садашња криза последица хиперпродукције скоро свих аграрних производа и светског значаја.
Сада, међутим, уместо преоријентације на сточарство, тражи се регулисање производње стоке. Захтева се, да се производња свиња регулише према тражњи у земљи и могућностима извоза. Другим речима то би, према садашњем стању, значило смањење производње. Овај захтев не претставља никакву новину. Поједине земље већ дуже времена воде политику регулисане производње, као што је н. пр. случај са Данском. У другим опет питање хиперпродукције решава се једноставно клањем па се месо прерађује у конзерве и даје незапосленим радницима. Али ни један од ових
начина није се показао целисходан. Данска и дан дањи има велике кубуре са регулисањем производње свиња; стално се појављују нови недостатци, који ремете тржиште и цене. Други начин примењује се од случаја до случаја, само кад хиперпродукција угрози ценама, али он кошта много и отуда је сматран специјалитетом продукционе политике богатих земаља (С. А. Д., Холандија итд.). Искуство других земаља са регулисањем производње стоке најбоља је опомена, да се не бисмо смели упуштати у овакве експерименте за које се никада не може знати у шта ће да се извргну, иако би евентуално могли доћи у обзир код свиња. Исто тако не би се могао прихватити ни захтев да се, ради постизања бољих цена на иностраним тржиштима, утврде стандарди за поједине расе, који би се препуштали извозу. Овај захтев могао је да потекне само из невођења рачуна о стању домаће производње у квалитетном погледу. Према садањем стању, усвајање овога захтева значило би искључење читавих крајева из извоза, а поготово произвођача. Овакав монопол дат извесним крајевима и ограниченом броју произвођача, не би се ни у ком случају смео дозволити. На