Народно благостање

Страна 576 У

najbogatiji poljoprivredni rečnik. Tvrdi se da su Nemci od Slovena naučili zemljorad i uzajmili reč plug. Seijak je sinonim slobode rada. U seljakov mentalitet ne ide uopšte ideja da se nekome može da ometa da radi i privređuje. Seljak zna da је teško raditi i da niko ne radi od besa već zbog hleba. »Vredan« čovek pretstavlja naročitu vrednost. Od vrednoće došla je i imenica »vrednost«, kojom se označava izvestan kvalitet stvari u privrednom životu. Radljivost je sinonim vrednosti. Nigde u svetu, uostalom, seljak ne zna za ograničenje prava rada.

Ta ograničenja su proizvod ПАРИ dela iStorije evropskih naroda. Ograničenje rada postalo je kad su se gradovi oteli od vlastele i zgrabili vlast u ruke koju su upotrebljavali isključivo za svoje bogaćenje. Kako je u to doba u velikom delu zemalja u Evropi vladao princip da privezanik za vlastelinsku zemlju postaje slobodan čim se dokopa gradskog reona, to su organizovane zanatlije ponova zarobili ove bednike. Ograničenje rada je cehovska institucija (odnosno esna1ska), a ova je potpuno strana |ugoslovenskom narodu. Istina, i kod nas su postojali esnafi i cehovi, ali zahvaljujući isključivo okolnosti da su južni Sloveni stotinama godina robovali drugim narodima. Od materijalne kulture Sloveni nisu otišli dalie od poljoprivrede. Zaпаге i industriju njima je doneo stranac. Od zanata Sloven je znao samo za kolarski i kovački. Bez toga nije mogla da postoji poljoprivreda. Sve ostalo je strano: furundžija, šeširdžija, abadžija, terzija, šloser, pinter, Šnajder itd. Ti stranci koji su imali u rukama zanate kod nas, doneli su naravno i svoje esnafske organizacije: na zapadu cehovske a na jugoistoku esnafske

Из уредништва

_ НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ ___- __

Бр. 36

(arabljanskog porekla). Sloven nije mogao doći do zanata već je Ostao u DOO di Zanate su 0D vali Turci i stranci.

| Sloveni su znali za razne organizacije i priredbe u znaku profesionalnom. To su bile razne priredbe posle žetve i berbe, zavetine kod crkve, vašari. Sve je to bilo u znaku veselja, podnošenja žrtava Bogu za dobru godinu i deljenja pomoći sirotinji.

Ni danas naš seljački narod nema pojma o tome šta je to esnat, ceh, ograničenje prava slobode rada itd. Što je Zakon o radnjama ipak mogao postati zakonom, ima se zahvaliti specijalnim okolnostima. Po sebi se razume da taj zakon nikad ne bi mogao proći kroz Narodnu skupštinu, ma kako ona bila sastavljena. To su znale vrlo dobro mračne sile koje su ga gurale. On je bio gotov 1931 godine kad je Kralj već dao ustav i kad se pripremala Narodna skupština. Sasvim bi prirodno bilo da Zakon o radnjama bude |edan od prvih projekata zakona kojim će se baviti nova Narodna skupština. Ali su njegovi navijači znali vrlo dobro da bi ga Narodna skupština raznela na parčad, te su zbog toga učinili poslednji najveći napor da ga ozakone pre no što počne da radi Narodna skupština. Na tadanjegz Ministra trgovine i industri|e vršen |e ogroman pritisak. Kako on nije imao tačne preistave o brojnoj beznačajnosti u onih, koji guraju projekat Zakona, to se dao uplašiti njihovim pretnjama za pretstojeće izbore, od kojih su se, kao što rekosmo, tadašnji političari prilično bojali. Popustio je u jednom slabom momentu i tako je nedovršeni projekt Zakona o radnjama za 24 sata dobio kraljev potpis.

ЛИЦЕ И НАЛИЧЈЕ НАШЕ ОПИЈУМСКЕ ПОЛИТИКЕ

1 ИЗА КУЛИСА НАШЕ

Последњих година, током маја, јула и августа месеца, редовно се покреће опијумско питање. Привредне установе на Југу и партијско-политички људи у то време забораве на све проблеме, на све остале културе и ухвате се опијума као да од њега зависи благостање народа. Аларм за спас опијума, сасвим природно, није изостао ни ове године. Међутим, захтеви који су се чули, нешто су измењени, што. је сасвим природно, јер је временом питање еволуирало. У прво време главни захтев био је да се споразумно иступи с осталим произвођачким земљама на међународном тржишту. То је питање решено југословенско-турским споразумом. Сада су пак два главна питања: цене и откуп трговачких стокова и Женевска конвенција: Тражи се да држава одреди већу цену од данашње која износи 20 динара за јединицу морфиума, односно 160—940 дин. за кг. према садржини морфина, и да се

1 ТРГОВИНА ОПИЈУМОМ

Опијум претставља за посредовање најуноснији артикал. На трговању опијумом зарађују се фантастичне суме. Нема ни једног пољопривредног производа у нашој земљи код кога би између цене коју добија произвођач и оне по којој продаје посредник била већа разлика него што је случај код опијума. Затим ни код једног пољопри-

ОПИЈУМСКЕ ПОЛИТИКЕ

организују зборови „произвођача“ да би се, на тај начин, акција противу Призада, који врши откуп опијума, учинила што ефикаснијом. Привредници Југа у једној својојрезолуцији тврде да се култура опијума не може заменити ничим другим, да су култура и просвета Јужне Србије цветале за време повољних цена опијума, а данас је, услед ниских цена, све замрло, и, најзад, да треба отказати Женевску конвенцију. Најактивнији у акцији за опијум јесу народни посланици Југа, који су успели да од ове културе створе једно крупно партијско-политичко питање и тиме из основа изокрену критеријум за његово решавање. Излишно је истаћи, да произвођачи немају скоро никакве везе са целом овом кампањом. Она потиче и води се у знаку сасвим других интереса, који се вешто маскирају интересима произвођача, као што је, уосталом, случај и код многих других питања.

ЈЕ НАЈУНОСНИЈИ ПОСАО

вредног производа продаја на зелено није толико раширена као код опијума. То има свој специјални разлог у природи производних трошкова опијума. 90% ових трошкова код културе опијума отпада на радну снагу. У брање једног килограма опијума мора се уложити 80100. часова радног времена. Радна снага се међутим не