Народно благостање

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 629

26, септембар 1936.

не може примити предлог г. д-р Анђелиновића који би хтео да саставља наше Привредно Веће по избору извршеном од стране сталешких и стручних организација. у

Не треба дозволити да се Привредно Веће претвори у неку врсту парламентарног тела, неки сталешки парламент, чији би чланови били везани за програме својих изборних јединица".

IV ПРИВРЕДНО ВЕЋЕ ЈОШ УВЕК ЧЕКА НА ОСТВАРЕЊЕ

Док су политичке присталице сталешког уређења државе капитулирали, дотле: су режимски привредници сад тек прилегли да свој сан остваре. Сад тек почињу да падају претставке и резолуције, сад тек почиње бомбардовање Краљевске владе. Приликом дискусије закона о Привредном Већу у почетку 1932 године могао је Министар трговине и индустрије да одбије предлог делегирања чланова у Привредно Веће од стране привредних организација позивом на чињеницу, да ова: још не

У ПРИВРЕДНО ВЕЋЕ НИЈЕ

Кадгод се говори и пише о Привредном Већу, обично се почиње са упоредним међународним прегледом, из кога се види, да сличне установе постоје у разним земљама: При том се обично не улази у детаљније. излагање - састава. појединих привредних већа, јер би се онда видело, да је сваки другојачији и да је истинско. Привредно Веће један архивски куриозитет А што је главно, свуда су ове установе потпуно безутицајне.

За Привредно Веће је најкарактеристичније да дневни листови, који ревносно бележе вести из парламентарног и политичког живота, готово никада не доносе никакве белешке о раду разних Привредних Већа. За онога, који своје знање о иностранству црпе из новина, Привредно Веће уопште не постоји. Свуда је оно аџиапше пегисабје, о коме се не води рачуна.

Најинтересантнија је ситуација Привредног Већа у демократским државама. Ове се уопште не могу да спријатеље са институцијом Привредног Већа. Демократија почива на идеји, да народ влада. Закон доноси парламент, који је састављен од народних изабраника, а извршује га Влада, која је зависна од парламента. Парламенту у демократији предбацују квалитативну и квантитативну недовољност интереса и рада у области привредној, и то из два разлога. По једноме, парламенти воде

постоје, јер Закон о радњама још није ступио на снагу. Али доцније тај аргумент није више важио. Претставници „градске привреде“ који су извршили своју организацију, могли су сада да траже поновно изборни систем.

Па ипак је Привредно Веће данас пуста жеља

извесних привредника. Пуста, али врућа жеља, јер

се они још никако не умарају у доношењу резолуција, чињењу претставки и интервенција код Владе.

НИГДЕ У СВЕТУ УСПЕЛО –

само изборну политику, а по другом, парламентарци су незналице у економским питањима. На први се аргумент одговара да народ није марва да не уме да контролише рад својих изабраника, и да се у правој демократији не да замислити посланик који може трајно да занемарује интересе народа. Такав посланик не може бити поновно изабран.

Други прекор се одбацује тврђењем, да би парламент престао бити парламент, кад би се условило, да у његовом саставу мора бити специјалиста за сваку струку. Струка има више од хиљаду, много више но што има чланова парламента. А ако би се за парламент условила стручност, онда би изашло опет на исто: за сваку би струку био по један стручњак, тако да би сваки закон у ствари доносио један посланик. Даље, за решавање најделикатнијих питања није потребно да су посланици стручњаци. Ни суд не зна ни технику производње, ни медицину, ни физиологију, ни хемију, ни књиговодство, па ипак решава по свима могућим споровима. И с успехом, јер се нигде није чуо глас, да су судске осуде нестручне. Суд се служи вештацима. Тим се средством служи и парламент. Не може добар парламент да донесе закон, који би био противан интересима општости. Доноси парламент и рђаве законе, али то не бива никад из незнања, већ из људских слабости.

МГ ДРУГИ АРГУМЕНТ ПРОТИВ ПРИВРЕДНОГ ВЕЋА

Сем такозваних привредника, цео образовани свет стоји на гледишту, да би парламент од практичара био управо један од најгорих. То би била ризница незнања, следствено парламент за наопако решавање економских проблема.

Треба строго разликовати посао и пословну политику од народне привреде и економске политике. Привредник обавља приватно-привредну делатност, он руководи предузећем, радњом и газдинством, да би остварио основно начело економске делатности: постизавање што већег ефекта са што мање жртава. Зарада у послу долази са једне стране од смањења трошкова производње (у којима рад игра главну улогу) а с друге од што јевтинијег куповања и од што скупљег: продавања.

То је бескрајно далеко од економске политике која нема никакве везе са пословном политиком. Економска политика има за предмет социјалну, народну привреду, а ова није скуп појединачних привреда, већ једна: специјална појава, спе-

цијална категорија, специјално биће. Па чак и да није тако, ипак циљ економске политике не може бити никако привређивање, већ координирање, регулисање, постављање услова за што веће благостање народне привреде. Највећа опасност за економску политику је посебни интерес. А највећи део привредника, чак и против своје воље, види економске проблеме кроз своју пословну политику.

Први услов за добру економску политику је познавање структуре националне привреде. Социјална привреда је за ум човечји најкомпликованији појав. Она се не сазнаје описивањем, већ аналитичним продубљивањем путем опсежне и дуготрајне анализе свију фактора, који утичу на њу. Анализом која се служи многобројним наукама, а нарочито статистиком (у последње време математичком), може да се добије слика народне привреде. Та слика није збир појединачних привреда, већ једна нова целина, из које се уопште не виде делови. Најновији пример уредбе о уљарицама по-