Народно благостање

Страна 630

казује најбоље, како чак и стручњаци у економским питањима могу да учине економско-политичку грешку без статистике. Сазнање социјалне привреде не може се стећи аматерски и узгред, већ напорним и продуженим радом. То раде већином стручњаци који струци посвећују цео живот.

Други много важнији услов за добру економ“ ску политику је познавање науке о народној привреди (Политичке односно Социјалне Економије). То засебно биће (социјална привреда) је скроз динамично, али постоји повезаност узрока и специјална законитост, која са послом нема никакове везе. Посао је зарађивање, а економска политика је политика, акција уперена на добро народа.

Не може се порећи да наука о народној привреди, као и већина другњх наука, има својих многобројних празнина. Због тога су извесни привредници склони да јој оспоре сваки значај. МеБутим дилема овако гласи: или се економска политика може да води без науке о народној привреди или не. Ако се може, онда на што све државе троше велике суме на ту науку» На што читави факултети за ову науку, на што катедре, на што семинари, на што испити и дипломе, на што услови у закону о чиновницима о стручној спреми из

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 39

те науке за односни положај у јавној службиг И најзад да узмемо један аргуменат из средине самих привредника. Зашто не постављају за секре-

_таре својих комора трговачке помоћнике, пензио-

нисане официре, и шкартиране морнаре, већ доктоpe политичке економијег

Као што смо већ рекли, ни у политичком парламенту није условљено да мора бити економиста. Али их свуда има све више из простог разлога, што је примењена наука о народној привреди, односно економска политика, једна политичка дисциплина. Следствено је стручњак за економску политику јавни радник, стручни политичар. Међутим, у Привредном Већу од привредника не би их било из простог разлога, што их има врло мало, који испуњавају тај услов. Истина, у приватнопривредној делатности код нас има и стручњака из политичке економије, али су је они, апсорбовани приватно-привредном делатношћу, занемарили. Захтев да се Привредно Веће има да састави од-привредника исто је што и захтев да се Санитетски савет састави од болесника, а не од лекара. Болесник зна шта га боли, али не и како се то лечи. То зна лекар. Болесник је себи најгори лекар.

УП УЗРОЦИ ФИЈАСКА ПРИВРЕДНОГ ВЕЋА КОД НАС

Изложили смо два аргумента против Привредног већа уопште. Али то не значи, да су исти морали бити меродавни за фијаско те установе код нас. Неоспорно је, да су они лежали у ваздуху приликом проучавања тог питања. Али је за непријатељско држање према њему и у доба кад је он имао највише шанса био одлучан један аргу-. мент црпен из нашег сопственог искуства.

Тај бисмо аргумент могли на следећи начин формулисати: сами су привредници створили код одговорних фактора страх од Привредног Већа и неповољно мишљење о њему. Досадањи рад принудних привредних удружења, који је описан у досадашњим чланцима, одликује се на једној страни потпуном апстиненцијом према струци, и силном тежњом ка политичкој и социјалној акцији. Наша привредна удружења нису готово ништа урадила за занатство и трговину, који се налазе у врло примитивном стању. Место тога они су се бацили на формирање класне свести, на класну борбу на све четири стране. Од државе као да наша при-

вредна удружења само толико знају, да њена по- |

лиција треба да гони торбаре, да хапси бесправне раднике, да затвара подузећа формирана од страног капитала, да жута странце као што то чине људождери. Накратко да економску политику заснује на жандарском кундаку и полицијској интервенцији. Наша привредна удружења немају ни капи скромности, јер ево од више од неколико година како непрестано понављају у својим изјавама“

како су они проливали крв за ову земљу и како“

су они стуб постојећег поретка. Међутим и деца знају, да се нико није толико жртвовао за ову земљу колико сељак и да се у највећем делу земаља

данас ради форсирано на појачању сељачког ста-“

лежа, јер се он сматра за најсигурнијег носиоца постојећег правног и привредног поретка.

Интересантна је ствар да привредници у сво-..

јим удружењима раде оно што је хтела да онемо-

гући тотална држава стварањем сталешког уређења: воде класну борбу. Данас се може рећи, да су трговачка и занат-

лијска привредна удружења најалармантнији елемент у земљи, постављајући захтеве, који их се

ништа не тичу, или захтеве који се само њих тичу,

без обзира какво ће то дејство имати Ha националну привреду.

Како би изгледало Привредно Веће са оваквим људима» Од јутра до у вече држали би се говори о патриотизму средњег сталежа, 0 њиховим заслугама, о њиховој елитности, правили би се ултиматуми Краљевској влади и парламенту, тражило би се, како се то тражило преко њихових органа, да се њима као елитном делу нашега народа, додели и управа земље. Зар се то зове Привредно Веће! И зар би то било решавање економских питања» То би била само једна дрека више поред дреке рђавих политичких странака, каквих има у целом свету.

Држећи се систематске методе, да је у социјалним питањима искуство најдрагоценији елемент,

"да завршимо ово излагање констатацијом, да ово

наше искуство није само наше већ опште. Гдегод је Привредно Веће било састављено од привредника, свуда је учињено исто искуство. Оно је било поприште најбесомучнијих борби интересената и класа. Немачка демократија је после рата, у свом

"идеолошком заносу, сматрала да је Привредно Ве-

ће реквизит једне земље, која хоће да води интензивну економску политику, и чији је први задатак

· подизање народног благостања. Због тога је већ

1990 године, једном уредбом, основано Привредно

Веће, које је предвиђено у самом Уставу (чл. 165). „Године 1933, после тринаестогодишњег хучног и · непопуларног рада, укинуто је у Немачкој При- |

вредно. Веће. Тога дана писао је први економски лист у Немачкој, „Етапкитег Zeitung”, koja je He-