Народно благостање

Страна 684

Врло је интересантно образложење и једног и дру: гог захтева. Оно Удружења банкарских и осигуравајућих друштава је обимније и шире. По њему изгледа вероватним, да услед минималних уплата са стране дужника, Паб неће бити у стању, да новчаним заводима исплаћује редовно ануитет. Због тога прети опасност, да ће неки новчани заводи, без своје кривице доћи у такав положај, да неће моћи одговарати својим обавезама. Уредба о ликвидацији земљорадничких дугова погоршала је положај банака, пошто им је наметнула губитак на главници. И са те стране би могле да се појаве тешкоће за банке после истека рока Уредбе. Ми смо наглашавали између осталог и у бројевима 39 и 40 да се положај новчаних завода може погоршати због минималног одзива дужника. Како је заштита новчаних завода дошла као последица стања створеног заштитом земљорадника, логично је да је ова новчаним заводима потребна све док код њих услед промене у заштитном законодавству могу накнадно да настану тешкоће у плаћању. Та могућност постоји и после 23 новембра, па је стога потребно да се продужи важност Уредбе. Главни задружни савез у једној опширнијој резолицији између осталог тражио је и продужење заштите земљорадничких задруга. Његова аргументација се ослања на то, да обрачуни задруга код Паба вероватно неће бити готови до 24 новембра. Задруге неће знати тачно своје стање и због тога је потребно да се заштита продужи. Главни задружни савез заузима гледиште да се не може ускратити могућност заштите, ако није на време извршен обрачун. Тај може да наметне губитке задругама, које нису могле да предвиде и због тога са правом траже продужење заштите.

Прилив страног капитала имао је одувек позитивно дејство на земљу у коју је долазио. Од краја 1936 сматрају га у САД. штетним, зато што је узео размере које отежавају контролу кредита, тако да се повећава опасност слома курсева, ако би капитал почео да се повлачи. Поред САД. и друге земље биле су уточиште лутајућих капитала. Неке од њих почеле су већ да се бране од прилива. Швајцарска је увела у ту сврху низ мера. Шведска, због своје коњунктуре и због тога што стоји по страни еврпских политичких размирица била је дуже времена прибежиште капитала. Сада је и она повисила износ резерви које банке морају држати, а обустављено је укамаћивање страних потраживања код банака. Холандија и Белгија, после девалвације, напротив привлаче стране капитале, Па чак и Аргентина, јер има врло повољан развој привреде.

План 0 рапатрирању одбеглих капитала

О мерама које би се имале подузети У (АИ повори се већ дуже од пола године, Састанак између америчког државног секретара за финансије Моргентауа и енглеског потсекретара Филипса, који је одржан за вре ме последње кризе франка, имао је за предмет питање овог „хот монеја“. Шта је говорено још се не зна, али да је то била главна тема следи из једне изјаве америчког секретара. Кад у првој половини 1937 није ништа учињено да се запречи прилив страног капитала, а тада је он могао изгледати опасан, данас је то још мање потребно, јер је развој узео други правац. Пре кратког времена пуштено је у промет 300 мил. долара стерилизованог злата, дакле, оног које потиче од прилива сувишних капитала. Статистика чак показује да је од јула о. г. наступио известан одлив страних капитала из САД, јер су се потраживања страних банака код чланица ре-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 43

зервног система смањила од 637 мил. долара на 569 половином септембра. У том времену продано је много ефеката на њујоршкој берзи за рачун странаца, тако да би потраживања морала порасти, кад не би било одлива капитала. Мере против страног капитала потичу од Рузвелтовог става према њему и ситуације франка. Франак би ојачао повратком одбеглог капитала. Ако би он продужио да пада бежање би се појачало, а тада би могла да се промени тенденција у С. А. Д. и место одлива да поново почне прилив капитала. М зато се почело говорити о' некој заједничкој акцији против „финансијског гусарства“. А она би се у првом реду имала да састоји од споразумног међународног опорезивања лутајућих капитала, с намером да се обузда њихово лутање и да се врате одакле су одбегли. Државе би се међусобно обавештавале о опорезивању, а банке би биле обавезне да одају своје пословне тајне уколико се ради о страном капиталу.

Бар по мотивацији у овом плану има нешто алтруизма, и утолико он може изгледати симпатичан. С њим би требало помоћи француску владу у њеним напорима да врати одбегле капитале. Ако би се он почео остваривати престао би он бити америчка или француска ствар, јер би се његове последице осетиле на привредама свих земаља. Он има међународни значај и не треба га критиковати према симпатичности, него по његовом економском значају.

Ако се овај план посматра са становишта земље којој би требало помоћи да јој се врате капитали и реши валутна криза, треба истаћи да су узроци кризе унутарњи. Код франка они су економски и политички. Лечење франка мора се према томе предузети у националним границама и ту остварити. Ако се то не учини никаква акција споља неће помоћи франку. Ако би се споразумеле две владе о међусобној помоћи, па чак до те мере да можда енглески егализациони фонд даје француској влади злато на зајам колико јој треба, слабост франка довела би до тог да би егализациони фонд морао то злато опет преузимати у облику одбеглих капитала. Сарадња би се морала брзо прекинути. Акција споља може олакшати само утолико што би, с процесом оздрављавања једне привреде изнутра, потакла капитале да се брже враћају. Основа за враћање мора према томе бити остварена.

Ако основа није стварена може једна земља у којој се нагомилао огроман капитал да га истера, али да он сам себи одреди правац куд ће побећи. Ако би земље као Енглеска, Белгија, Холандија, које још не осећају терет од присуства страних капитала, из солидарности с САМ и другима пристале да ставе запреке приливу капитала и да га почну оптерећивати порезом, он би се повукао у треће земље које имају релативно саниране прилике икоје су жељне капитала. Ту долазе у обир јужноамеричке земље које би могле да приме велике износе. Или би капитал потражио излаз у тезаурацији. Потеран из једне земље капитал не би нужно ушао у привреду друге, а најмање у оне у које би се хтело, ако он налази да прилике нису за њега.

"Акција, дакле, не би успела ако се претпостави солидарност. А за солидарност има тако мало изгледа да је не треба ни претпостављати. Јер ни једна земља не пати безизлазно од сувишног страног капитала па ни С. А. Д, и свака акција против њега подровала би основе њене привреде. Зато нема никаквог изгледа да би овај

план могао бити остварен.