Народно благостање

4. децембар 1937.

on ne bude popunjavao kao dosada, ići mnogo bržim tempom na niže nego poslednjih godina. Ono pruža i interesatno objašnjenje nesposobnosti naših Železnica da savladaju malo iači promet u zemlji. Kod nas je redovna pojava, da železnice podbace u vreme dobre privredne konjunkture u zemli To smo doživeli 1990: | prošle godine. Čim гођа ха 2еleznički transport počne pristizati u većim količinama, jedan broj važnih železničkih pruga otkaže, nemogući da primi sve na sebe. Tako su privrednici prisiljeni da traže zaobilazne, skupe, puteve.

Kad već nemamo raširenu železničku mrežu u zemlji, potrebno ie sve učiniti da postojeća dobro funkcioniše.

«= Политика" је у броју од 220.

Да ли постоји опасност м. објавила чланак, који је исмањења производње ше- маозапредмет снабдевање зе-

шерне репе» мље шећером у идућој години. У наслову је већ изречена основна мисао чланка, да постоји могућносг да идуће године наша земља остане без довољних количина шебера. У прилог томе се наводи да је култура шећерне репе у упоређењу са осталим пољопривредним културама азгубила на рентабилитету. Каже се да је у овој години било уносније имати кукуруза, пшенице, кудељг него шећерне репе. Због тога сељаци показују врло мало воље да закључе уговоре са фабрикама. То су главни разлози опасности да би производња шећера могла заостати за потребом у идућој години. Тачно је да је због врло слабог приноса шећерне репе, у квантитативном и квалитативном погледу, подбацила производња у овој години. Сигурно је и то да ће као што се у чланку наводи, нестати залихе шећера. Али на погрешним информацијама је заснован закључак да прети опасност несташице шећера због тога што сељак неће да сади шећерну репу због релативног опадања рентабилитета. Ретко је када принос репе био та«0 слаб као ове године. Са друге стране не памти се година када је кукуруз родио као што је ове године. Па ипак вредност просечног приноса од репе износио је по јутру 1850 дин, док је од кукуруза био 1800. И у овом најнеповољнијем случају било је разлике, и ако мале, у кооист репе. Ако се упореди вредност просечних приноса излази да је репа још увек најрентабилнија. То зна и сељак. Због тога шећерне фабрике и нису наишле на тешкоће код закључивања уговора, него напротив тај посао добро напредује. Акција произвођача репе тек је почела. Већ само због тога било би прерано говорити о неком неуспеху, пошто ће се успех или неуспех видети тек много доцније. Али по оном што је већ досада закључено, изгледа да ће фабрике у идућој кампањи имати доста репе, за производњу довољних количина шећера, не само за редовну годишњу употребу, него и преко тога. за нову резерву.

Savez električnih preduzeća, na Nije mogućna elektrifika- SVOojoi ovogodišnioj skupštini,

cija bez kapitala istakao je kao preduslov za uspešan rad na elektrifikaciji zemlje, priliv dugoročnog Каpitala, koji ne bi smeo da bude preskup, povećanje potrošnje, zakonsko uređenje pitanja u vezi sa elektrifikacijom i fiskalno rasterećenje proizvodnje električne struje. Zahtevi koje postavlja Savez su pretežno ekonomske prirode, a delimično pravne. U nekim dnevnim listovima zastupani su predlozi daJekosežnijih mera. Tako se uzela za povod nedavno dodeljena koncesija za elektrifikaciju Savske banovine Banskoi upraму 1 гекјо, да je najbolje poći tim putem i poveriti svakoj banovini elektrifikaciju njenog područia. Navodi se kao primer i Dravska banovina, koja је ioš u 1934 dobila Roncesilu i koja je i osnovala Kraniske deželne elektrane, da bi

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 777

snabdevala banovinsko područje električnom strujom. Za ејекtrifikaciju, kao. što je: to istakao Savez, potreban је jeftin kapital. Taj se može naći u zemlji ili na strani. Ali banovine takvog kapitala nemaju. One ne mogu da vrše uspešno elektrifikaciju zemlje, pošto im nedostaje najvažniji preduslov. Prema tome je svaki plan, koji je zasnovan na banovinama kao nosiocima elektrifikacije zemlje, osuđen na neuspeh. Primer Kraniskih deželnih elektrana ne može da ide u prilog teze, da elektrifikaciju treba poveriti banovinama. Кгапјазке деХејпе elektrane osnovane su u vreme, kada je elektrifikacija Dravske banovine velikim delom bila završena, zahvaljujući privatnom preduzeću »Elektrana Fala« d. d. Ovo preduzeće i dan danas je najveći proizvođač električne energije na teritoriji Dravske banovine. Njena Dproizvodnja iznosila ie u 1986 г. 138 mil. k. v. č., 57% celokupne proizvodnje u Dravskoj banovini, dok je ona Kraniske deželne elektrane bila u istoj godini bila svega 7 mil. k. v. č. ili 3%. Kraniske deželne elektrane uživale su svu moralnu potporu banovine. Da nisu mogle da dođu do većeg udela u proizvodnji električne energije u SlovenačKoj, treba pripisati nemanju kapitala. Primer Dravske banovine, dakle, DOkazuje da banovine, usled nedostatka kapitala, ne mogu da igraju značajniju ulogu u električnoj industrijL Još manie bi mogle da izvrše same elektrifikaciju svog područja.

ki

Naša dnevna štampa donela je Engleska država postala za- Vest da je u Engleskoj donet kupodavac nalazišta uglja Zakon po kome sva proizvod-

nia uglia do 1942 treba da нанети | рлее и атауле мике. Мезе је morala izazvati sumnju kod svakog ko malo poznaje konzervativni duh Engleza. Zakon, o kome je reč, ima pre obrnut zadatak da olakša razvoj proizvodnje uglia u privatnim rukama, nego da je etatizira.

Pre svetskog rata Engleska je bila glavni izvoznik uglia, na tom izvozu razvila se snaga njenog kapitala, pa ipak, tehničko stanje u ovoj grani privrede bilo je takvo da je ona iz dana u dan gubila na svojoj poziciji. Kad su se rudnici drugih zemalja mehanizirali i uvoz uglja otežan carinskim zidovima, Engleska je mogla da reši krizu proizvodnje uglia samo ako bi i sama racionalizirala proizvodnju. Racionalizacija se ne može ostvariti u malim rudnicima individualnog poseda. A kao i u drugim granama proizvodnje u Engleskoj i ovde je individualizam bio jak. Da bi se ostvarile fuzije pojedinih rudnika, donesen je 1930 godine zakon, koji je ostao bez naročitog rezultata. Pokazalo se da je najteža zapreka racionalizacije rudnika ta što sopstvenici rudnika nisu sopstvenici nalazišta, nego ih uzimaju u zakup. Stvar se komplikuje čim se žica uglja proteže kroz zemljišta raznih sopstvenika. Smetnje su se mogle otstraniti samo tako ako država intereveniše. Zbog toga se već nekoliko godina proučava na koji bi način bilo naizgodnije da se to pitanje reši.

Zakon o uglju, koji ie donesen 11 novembra o. g., rešio ie pitanje zakupa na sledeći način: Država preuzima sva nalazišta uglia, poznata i nepoznata, eksploatisana i neeksploatisana, i daje sopstvenicima odštetu od 66,45 miliona f. ši. Isplata će se izvršiti u toku od 15 godina po 4,43 mil. godišnje, na 4—5 hiljada sopstvenika. Oni ostaju inače neograničeni gospodari svog zemljišta, samo nemaju nikakvog prava da raspolažu nalazištima uglja. Država će se ubuduće pojavljivati prema proizvođačima kao zakupodavac i zakon predviđa metode po kojima se će izvršiti nivelacija zakupnina.

Procenjivanje svih nalazišta uglia počinje od 1 januага 1988 god. i taj posao biće završen u julu 1942 godine. Do tog vremena zakupninu će primati dosadanii sopstvenici, a posle tog roka smatra se da su prodali državi svoje pravo,