Народно благостање

5, фебруар 1938.

обележје, у погледу технике плаћања, али смо у по-

гледу њиховог клириншког дејства на спољну трговину остали при старом мишљењу. А то је био срж нашег поменутог чланка којим смо хтели да испитамо, да ли последњи споразуми за нашу спољну трговину — ако се узму као систем према коме се имају преудесити сви наши постојећи споразуми о-плаћању — значи прогрес или регрес. Ми смо тамо истакли уколико би они значили једно, а уколико друго, и подвукли, да би биланс, у случају уопштавања овог система на све земље, могао испасти на његову штету. Поред већ изнесених аргумената за то наше тврђење, овде ћемо још поменути само један.

Ми смо досада испитивали дејство нових споразума о плаћању само на Француској и Белгији, јер

„су то прве земље код којих смо прешли са клирин-

шког обрачунавања на плаћање слободним девизама. Оне су у трговини с нама редовно активне (њихова пасивност последње године изузетна је појава) и неповољно дејство плаћања девизама у робном промету у толико ће се мање осетити, што је иницијатива за успостављање поремећене равнотеже препуштена нама као пасивном партнеру. Сем тога, нама је признато право на извесну активу што се овим споразумима мора приписати у добро, ма колико остварење те активе било неизвесно. Али, кад се с овим споразумима говори као о обрасцу према коме ће се реорганизовати наш постојећи клириншки систем, онда његово дејство треба испитивати на земљама према којима смо ми редовно активни, као што су Немачка и Италија. Ми не сматрамо за битно, што нам ове земље — под претпоставком да уопште пристану на напуштање клиринга, што је данас мало вероватно — неће признати право на вишак извоза над увозом. Али ми ћемо њима, на исти начин као Француска нама, морати препустити иницијативу у регулисању трговинског биланса, па било то по слову споразума или по фактичном развоју робне размене. То би значило, да би Немци на пр. свака три месеца испитивали стање равнотеже биланса, одн. утврђивали величину нашег увоза из Немачке, и према томе одређивали обим свога увоза из наше земље. Другим речима, обим робне размене

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 85 -

равнао би се по обиму нашег увоза из Немачке, који је, Као што из пасивности нашег трговинског биланса с том земљом произилази, мањи од извоза. У садашњем клирингу случај је управо обрнут: обим робног промета с Немачком и Италијом равна се према нашем извозу у те земље, јер потраживања, стечена по њему, можемо наплатити само одговарајућим увозом. Јасно је дакле, да би се робни промет с овим земљама у систему плаћања девизама кретао на нижем нивоу, који одређује наш увоз из тих земаља, него у клириншком систему, где извоз даје меру тога обима.

Ова разлика дејства једног и другог система на спољну трговину последица је начина њиховог функционисања. Клиринг омогућује активној земљи да допусти да њен активни салдо расте, колико год јој допушта способност њене привреде да кредитира другу. Она при том ништа не рескира, јер, у колико је њен увоз већи сада, утолико ће јој извоз касније више порасти. Го омогућује клириншким партнерима да воде рачуна о тренутним слабостима једних, која им не дозвољава да истовремено купе колико су продали, и оспособљава их на чекање повољнијих прилика за њихов извоз. То се лепо примећује на нашој трговини с Немачком од 1934 на овамо. Код плаћања девизама, као код споразума с Француском, тога свега немамо. Стање биланса испитује се тромесечно, и обим нашег увоза у једном меродаван је за изввоз у другом тромесечју. Извоз се неће моћи повећати преко тога обима, ма колико то изискивала потреба робне размене. То значи, да нови систем не располаже довољним еластицитетом, не само с обзиром на период од године и више дана, него и с обзиром на неминовне сезонске промене, које, нарочито у нашем аграрном извозу, играју често пресудну важност. У трговини с Француском то се неће тако осетити, јер пе већином до нас стајати, да ли ћемо издавати девизе и у случају равнотеже поремећене на нашу штету. У односу на Немачку и Италију, међутим, где би то више зависило од воље наших партнера, то би се одразило у крајњој мери неповољно.

Iz uredništva

Ме |

ЗУ аи

“Pe:

Kole) 4

Il. DESET GODINA

Proteklo je deset godina od prvog pokušaja da se medunarodnom saradniom odstrane zapreke svetskoj itrgovini. Svetska konferencija 1927 nile dala nikakvog rezultata iako je, obzirom na današnje prilike, imala pred sobom dosta jednostavan problem, carine.

Radilo se samo o tom da se one smanje. Pregovori su propali zato što su jedni hteli da reše problem stVvara-

njem međunarodnih kartela, koji bi kontrolisali proizvodnju

i potrošnju. lako је svetska privreda bila još u punom poletu, u izvesnim granama proizvodnje izbijala ie hiperprodukciia. Potrošačke zemlje nisu htele da pristanu na ovVakvo rešenje.

Konferencija 1927 razbila se u tišini. Sledeća, 1938, propala je demonstrativno, jer ni jedna zemlja nije pokazivala ni najmanje sklonosti da podnese ma kakvu žrtvu. Mesto da se smanjuju, zapreke trgovini neprestano se pojačavaju. Carine stvarno ne prefstavliaju više problem jer su se od-

nosi u svetu Rkhomplikovali napuštanjem slobodnog deviznog prometa i zavođenjem kontingenata. Stvoren je potpuno nov sistem odnosa koji kao da je i udešen samo za to da oteža medunarodnu cirkulaciju dobara i kapitala. Poteškoće u zakliučivanju pojedinačnih trgovačkih Sporazuma i tendencije izvesnog broja država da zarone dublje u autarkiju, pokazuju koliko je teško naći neki put kojim bi se pristupilo rešavanju međunarodnih privrednih problema. Neuspesi upozorili su da treba biti na oprezi i ne zatrčavati se s predlozima. |

Neuspesi kolektivnih pokušaja nalagali su da.se jednoi ličnosti poveri da ispita, mogućnosti ekonomskog razoružanja u svetu. Tako je Van Zeland postao mandator Englaske i Francuske. Početkom aprila 1937 izgledalo је da će razvoj khonjunkture u svetu ići na ruku njegov/i misiji. Nakon 9 meseci njegov izveštaj došao je već u situaciji koja nije toliko ružičasta. | | -