Народно благостање

12, фебруар 1938,

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 101

Као свуда у свету, тако и код нас, парола против картела је средњесталешка у његовој борби против крупног капитала. Са том паролом треба да се сакрије прави кривац за оне најгоре и најбезобзир-

није облике повишавања цена и искоришћавања потрошача. Они који дижу вику против картела образују сами најгоре врсте картела, који иду само за тим да повисе цене. | )

iz uredništva: –

— Cena pšenice približava se uvoznom paritetu —

U našoj zemlji nije retka pojava da cene pšenice budu iznad izvoznog pariteta i to kako onog na slobodnom zapadno-evropskom АИ tako i srednjeevropskom. To nastupa kada žetva ne pokrije domaću potrebu, kada se s ovom izravna Hi kada ima relativno mali izvozni višak, koji se ubrzo posle žetve iscrpe. Uticaj intervencije može takođe da izazove ovu pojavu, ali nas ovoga puta taj slučaj ne interesuje, budući se ne može primeniti na tekuću kampaniu, o kojoi želimo da govorimo.

- Катрапја 1937/38 započela je u znaku najviših cena, kako na svetskoj tako i na domaćoj pijaci, otkako je na svetskom tržištu nastupio preokret. Posle toga, ukoliko зе dublie ulazilo u kampanju, cene u svetu, a naročito kada se pokazalo da će ekonomska godina biti završena sa većomi zalihom no polovinom 10937, počele su da popuštaju. Obrnuto toj pojavi, na domaćem tržištu od početka septembra cene su se počele formirati nezavisno od intervencionih cena, koje su na osnovu intervencionog sistema u 1937/38 već bile znatno iznad izvoznog pariteta. Od tada disparitet izmedu domaće i svetske cene stalno je rastao, tako da se od kraja prošle godine kreće između 55—60 dinara po mic. Cene pšenice na domaćem tržištu razvijaju se nezavisno od svetskih i od intervencionih. Disparitet izmeди svetskih i domaćih cena je još i mnogo veći, ako bi se upoređenje vršilo sa cenama na većem broju manjih tržišta u zemlji na kojima nema ponude. U poslednje vreme dešava se da mlinovi u žitorodnim krajevima ne mogu da nabave potrebne količine pšenice pa su primuđeni da ovu kupuju u drugim krajevima. Sadašnje domaće cene, prema tome, Dez malo su se izravnale sa uyoznim parifetom, jer uvozna carina iznosi 5 21. din. odnosno 65 dih. za mic.

Ovakvo kretanje cena dalo je povoda raspravljanju u javnosti. Po gledištu koje dominira izlazi da u zemlji ima još dovolino pšenice, da izvozni višak iznosi 10—15.000 vagona, ali da se roba ne pojavljuje na pijaci jer proizvođači, koristeći se iskustvom ranijih godina, očekuju u proleće cenu od 200 din. i više. Robu drže uglavnom bogatiji i srednji proizvođači i oni će se u proleće pojaviti sa ponudom. Pretpostavlja se, dakle, da se situacija zemljoradnika popravila tako znatno, da su oni u stanju danas da drže veće količine pšenice i čekaju bolje cene.

Mi smatramo da je ovo mišljenje pogrešno. Ako

pođemo od statistike Ministarstva poljoprivrede o žetvi u 1037. god. mi nemamo više izvoznog viška, a pitanje је da li ćemo imati i dovoljnu količinu za pokriće unutrašnje potrebe do nove žetve. Prinos u 1936 bio je 292.000 vagona, što sa prenosnom količinom od 10.000

vagona čini 302.000 vagona. U kampanji 1936/37 iz-

vezeno je u pšenici i pšeničnom brašnu 50.000 vagona, što znači da je za unutrašnju potrošnju u to| eXonomskoj godini preostalo 252.000 vagona, odnosno, odbivši prenosnu količinu od 10.000 vagona, 242.000 vagona. U 1937 godini prinos je bio 234.000 vagona, što sa prenosnom količinom od 10.000 vagona čini 244.000 vagona. Od ove količine do sada je izvezeno u pšenici i brašnu 12.000 vagona. Uzmemo li da će prenosna količina opet izneti oko 10.000 vagona, znači da bi za unutrašnju potrošnju u ekonomskoj 1937/38 godini preostalo 222.744 vagona ili oko 20.000 vagona manje no u 1936/37 godini. Prema tome, ako bismo imali još šta za izvoz, onda bi se ovaj manjak morao povećati.

Tako izgleda stvar prema statistici Ministarstva polioprivrede, za koju smo daleko da |e smatramo tačnom. Za nas je od mnogo veće važnosti tržišni barometar cena. Ove su odmah posle prve navale na iržištu počele da teže uvoznom paritetu. Mi tu pojavu ne možemo objasniti drukčije no da je izvozni višak iscrpen i da preostala količina pšenice u zemlji, u najboliem slučaju, balansira s unutrašnjom potrebom. Ne možemo pretpostaviti da bi proizvođači imali 105 sada veće količine robe, jer prošla godina nije bila najbolja u pogledu prinosa poljoprivrednih kultura pa su mno891, usled toga, da bi podmirili svoje obaveze i potrebe, morali da prodaju više pšenice. To dokazuje i vclika navala robe prvih nedelja posle žetve, koje u istom vremenu 1936, uprkos silnoj žetvi, nije bilo.

Uprkos ovakvoj situaciji, ipak nije isključeno da se u aprilu— maju pojavi izvesna količina pšenice za izvoz. Iskustvo pokazuje da se kod nas veća ponuda pšenice javlja u tri perioda. Prvi je odmah posle žetve i ta ponuda uslovljena |e potrebom podmirenja dižavnih i drugih obaveza i nabavkom neophodnih potreba za zimu. Posle toga nastaje zastoj, koji traje sve do berbe kukuruza. Prema ishodu prinosa kukuruza, zemljoradnik je u položaju da napravi realniji bilans Svoiih potreba i viškova pa ukoliko mu tada konvenira više cena pšenice, on rado prodaje jedan deo ove. Prošle godine u ovom drugom periodu prodaje nije uopšte bilo ponuda i cene su veće bile iznad intervencionih, a razlika između domaćih i svetskih cena iznosila je oko 40—45 din. Treći period prodaje nastupa u aprilumaju, kada kvantum unovčenja određuju stanje useva i izgledi na novu žetvu, koja se u to doba smatra prilično obezbeđenom. U tome periodu, na slučaj povoljnih izgleda za žetvu, nije redak slučaj da proizvođači prodaju i jedan deo prenosne rezerve, koja obično iznosi oko 10.000 vagona, a u ovom slučaju smanjuje se na polovinu. No ta količina, koja tada dolazi u prodaju, ni u kom slučaju ne pretstavlja stvarni izvozni višak, već kvantum bezuslovno potreban 2а ођегђедеnje narodne ishrane.