Народно благостање

28. мај 1938,

и курсеве за млеко; машине царинити као пољопривредне справе; треба да се оснује фонд за унапређење млекарства; да се дају премије на извоз и снизе превозне тарифе; да се подигну хладњаче за смештај; да се образује млекарски комитет који ће учествовати на светском млекарском конгресу, и посебно стални одбор, а у Министарству пољопривреде инспекторат за млекарство.

Види се одмах да су резолуцији кумовали теоретичари прераде млека, стварно техничари. За њих проблем потрошње не постоји као економски проблем и зато сеу резолуцији каже да за подизање потрошње треба завести систематску пропаганду путем штампе, радија, изложби и предавања. Од шеснаест тачака једна једина говори о потрошњи, и то на овај начин. Практичари гледали су проблем онако како им се он указује из њиховог предузећа и отуд оне тачке о царинама, премијама, погоднијој превозној тарифи итд. Економска страна проблема није ни додирнута. Потрошња млека, при датом дохотку становника града као што је Београд (узимамо га за пример, а то важи и за сваки други) зависи од цене млека. Цена млека зависи опет од трошкова производње и доставе. Дотле док сваки лиферант из околине Београда буде упрезао коња да довезе млеко од пар крава које је помузао и изгуби око тога пола радног дана, млеко мора бити два и по динара, а код те цене не треба пропагирати потрошњу већини градских становника, јер немају чим да је плате. Транспортни трошкови морају се свести на најмању могућу меру, да би млеко било јевтино. То се не може остварити без одговарајуће концентрације капитала, који би узео на себе да организује прикупљање млека од произвођача, пастеризовање, транспорт у град и доставу у кућу.

Без ове концентрације посла, нема могућности да се удовољи хигијеским захтевима прераде млека. За десетак литара које продаје, сељак не може држати апарате за пастеризовање млека. Пре кратког времена у једном дану кола за спасавање превезла су 50 лица која су отрована сиром купљеним од једне те исте сељанке. Неколико стотина сељака који сваког јутра долазе у Београд могу увек да постану овакви ненамерни тровачи.

Споредно је чији ће то бити капитал, али он је први предуслов да се нешто учини за решење проблема млека. Дотле је свака резолуција апел у ветар. Београд је имао најбоље услове да буде опскрбљен млеком као и сви модерни градови, јер се брзо развијао, тако да су за млекаре морали бити одлични послови. Разумемо зашто су се из ближе и даље околине сељаци загрејали за овај посао и пошто нису имали озбиљног конкурента који би удовољио и хигијеским условима, остали су они и надаље лиферанти. Сваки покушај да им се одузме ова позиција наићи ће на јак отпор. Тада може да има неког учинка мешање власти. Тада се могу донети прописи којима лиферанти морају удовољити, иначе се морају повући. То повлачење не мора да буде на штету садашњих продуцената. Они би огромно добили кад би се посветили само производњи и били ослобођени оних непотребних трошкова транспорта и не би губили време развозећи млеко од куће до куће.

Оно о чему треба бити на чисто кад год се поведе пропаганда за млеко код нас, то је да би пропагатори морали уложити пре свега труд да се организује производња и достава млека. Они би то требали да схвате као пословну ствар, да покрену капитал и да се тако, смањујући трошкове производње, омогући већа потрошња, Тек тада неће

бити на празно да се изиђе с паролом да се пије више млека.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 343

wu === | rojački posao u Beogradu

razvija se sjajno, čemu je dokaz činjenica da radnje koje snabdevaju potrošače štofovi- ma i odelom zauzimaju čitave ulice. Svet mora da se odeva. Samo dok jedni mogu da Dpotroše veće sume na svoje odevanje i da kupuju odelo za gotov novac, masa varoškog stanovništva, radnici i činovnici, vrlo često nisu u stanju da podmire svoje potrebe u gotovom nego moraju da kupuju na rate. Za taj deo potrošača dobiti kredit i moći kupiti odelo značilo je rešiti jedno životno Ditanje. Cene štofova i krojačkog rada bile su pre nekoliko godina velike, zbog toga se on obratio radniama koje mogu da mu dadu odelo na rate.

Меоргаудапе Хађе Кгојаса

Go EO

Pojavio se »Tivar« sa svojom jevtinom robom, koja je mogla da zadovolji potrebe malog čoveka. Krojači su nadali viku da im »Tivar« oduzima hleb i te su se žalbe godinama ponavljale. U stvari, »Tiyar« je privukao većinom one potrošače koji su se ranije snabdevali kod starinara i nosili beskrajno iskrpljena odela. To se najbolie vidi po tome što su i sami krojači napustili tu svoju tvrdnju i sada više »Tivar« ne spominju.

Da bi odgovorili potrebi za kreditom, krojači su od pamtiveka prodavali odela na гаје. Ali kreditiranie, kolikogod može biti korisno da se poveća obim poslova, može biti i štetno, ako se mjime rđavo manipuliše, a to je bio slučai kod dobrog dela krojača. Pojavila se ideia da se osnuje zadruga koja bi kreditirala prodaju odela, ali se ona dosada, izgleda, nije ostvarila. Najzad, kad je jedan deo krojača oterao sa veresijom suviše daleko, pojavile su se u dnevnoj štampi pretnje da će objaviti »crnu knjigu« dužnika koji ne plaćaju otplate za kupljena odela. Knjiga je bila napravljena, ali od toga nije bilo nikakve koristi.

Danas se krojači žale na rad bespravnih majstora i na trgovine koje obavljaju porudžbinski krojački posao. Oni su sa socijalnog terena prešli na formalno-pravni. Sada je Ditanje ko ima pravo da obavlja krojački rad. Mislimo da ni tu njihove žalbe ne mogu da izdrže kritiku. U Beogradu ima vrlo malo trgovina koje primaju porudžbine za odela i sa te strane krojačima ne preti velika opasnost. Što se tiče bespravnog rada, njega vlast progoni i čini nam se da se tu ne bi dalo mnogo učiniti. To, uostalom, priznaju i sami krojači. Ali ima nešto drugo.

Štrajk krojačkih radnika pre Uskrsa otkrio je jednu stvar na koju se dosada obraćalo malo pažnje, a to je međusobna konkurencija krojača. U opštoj konkurenciji oDi su obarali cene i taj gubitak prebacivali na nadnice, a to je паposletku moralo dovesti do štrajka. Ali krojačkom zanatu kao celini ne iđu poslovi rđavo, što se može naibolie videti iz izveštaja Zanatske komore u Beogradu za 1936 godinu. Broj radnja bio je 1935 god. 1862 a 1936 god. 1977, dakle, porast za 115 radnja. Još jasniju sliku daje porast broja Domoćnika kod krojača muških odela, kojih je bilo 1936 god. 2.951 a 1935 god. 1.261, a kod ženskih bilo ih je 1936 god. 1.150, dok za 1935 nema podataka. Ti nam brojevi najbolje pokazuju da se opseg poslova u krojačkom zanatu povećao, a prema tome i zarada. 1937 godine, kada je polet zahvatio celu privredu, volumen krojačkog posla se povećao. Postavlia se pitanje, odakle ta vika da krojački zanat stoji slabo. On dolazi od onih kojima posao ide slabije nego drugima, a kojih ima u svakoj privrednoj grani.

ЧИТАЈТЕ НАШЕ АНАЛИЗЕ БИЛАНСА