Народно благостање

"Страна 342 НАРОДНО

stvari vrši samo eksperimentisanje, a pacijent je u tom slučaju očainik koji je morao da se pomiri unapred s tim da se sve vrši na sreću. Ma koliko da je žalosno po nauku, mora se konstatovati da je lekar kod raka gotovo u položaju nadrilekara. Možda će rak kad se otkrije njegov uzrok, spadati među najbezopasnije bolesti, pa kao što se čudimo da ranije nije otkriveno kako da letimo po vazduhu kad je princip tako jednostavan, čudiće se kasnija pokolenja velikim i nepotrebnim lutanjima oko rasvetliavanja ove bolesti.

Ono što nam posle otkrića izgleda sitnica, dotle dok je nepoznato stvara ogromne zapreke naučnom radu. Svaka naučna oblast ima takve svoje nerešene probleme, i često, rešavanje je rezervisano samo najužem broju među kvalifikovanima, ne zato što se Traži naročit božji dar, nego Što proučavanje pretpostavlja izvesne materijalne rekvizite koji su za mnoge, ne pojedince nego nacije, nedokučivi. Bilo bi pretenziozno kad bi kod nas neko hteo da se priprema za hemijska ispitivanja koja se vrše sa heliumom na temperaturi u blizini apsolutne nule. Ni sočivo za astronomska ispitivanja ne možemo da nabavimo koje je potrebno za daljnu koju su drugi davno savladali. Na području tehnike svih mogućih grana možemo da se krećemo u granicama skromnog laboratorijskog rada. Rak je jedan od tih slučajeva, čije je ispitivanje rezervisano nacijama koje imaju za to naibolje uslove. I kao u svim takovim slučajevima mi možemo da se zadovoljimo, ako ostvarimo sve što je potrebno da 51 тог! pratiti takav rad na strani, i ako uspemo da rezultate koje su drugi dobili što bolje iskoristimo.

Povodom namere da se osnuje kod nas Institut za ispitivanje raka ovakvo rezonovanje vodi nas do zaključka da on ne bi mogao da ima naibolie preduslove uz koje se može vršiti ispitivanje bolesti, i ne bi bio opremljen kao što su opremljeni vodeći instituti u svetu. Ostalo bi mu da se kreće u onom području: ispitivanja koje je za druge institute samo niži stepen rada. Naše bolnice i tako pate što nemaju dovolino kreveta i dovoljno sredstava za lečenje. A ako se postiglo da. se ı rak može lečiti bar u izvesnoj meri, potrebno nam je da imamo bolnice za rak, radiuma i rentgentskih aparata. Potrebno je izgraditi kader hirurga-specijalista i čitavu terapiju organizovati na socijalnoj osnovi. Jer nije pravedno da lekar, koji za svoj rad unapred mora da kaže da ne zna kakav će dati rezultat, naplaćuje posete.

Na akademiji Društva za rak, gde je govoreno O Oshivanju instituta, izbila je jedna profesionalna stvar. Udareno je na nadrilekare, među ostalim specijalno zato 460 ош ргоuzrokuju veliku smrtnost lečeći od raka. Nedavno Beograd je bio preplavljen letcima kojima se publika upozorava da treba da konsultuje lekara u pogledu raka, kao da je lekar svemoćan. Koliko poštujemo dobronamernost, ne možemo da pređemo preko ovog napada na nadrilekarstvo bez primedbe.

Ne branimo nadrilekarstvo tim što ćemo ga objasniti. Ono postoji nasuprot zakonskim propisima i budnom oku profesionalnih lekara. Pa ako se uprkos tome održava, ono ima svoj razlog. Novčani dohodak najvećeg broja stanovnika Jugoslavije tako je malen, da je lečenje luksuz. Postoje dve kategorije onih koji se obraćaju lekaru. Jedni koji dolaze kao na poslednju utehu, dajući zadnju paru, da bi umirili savest, 1 пе Теке зе род nadzorom lekara. Ako bi i mogli da plate lekara, ne mogu lek i ne preostaje im nego da se prepuštaju sreći i babama. Takvih ima u zemlji više od 95%, i tu spadaju gotovo svi činovnici. Druga kategorija onih koji traže lekara. i leče se do kraja, vrlo je malobrojna i među njima najveći brojne bi to mogao da čini da nisu osigurani kod raznih ureda. Postojanje nadrilekarstva. je simptom koliko је 'nizak stanđarđ života kod nas. Nepravedna je optužba, da

БЛАГОСТАЊЕ "Бр: 22. narod ide babama i vidarima, zato što je neuk. Narod je prisiljen da se leči sam. Svaki bolesnik kod nas je diagnostičar, jer mora da prati tok svoje bolesti da bi video šta mu pomaže a šta škodi. Iz ove potrebe da se leči, jer čovek iznad svega voli da Živi, razvilo se nadrilekarstvo kad lekara nije bilo, a sačuvalo se i sačuvaće se zato što je lekar skup i zato što je lek još skuplii. |

Najmanje je opravdano napadati nadrilekarstvo u vezi s rakom, kad i lekar tu može malo više da učini. Zašto da zdrav čovek, koji ne oseća ništa, zato što je navIŠioO Сеdesetu godinu, opasnu jer se tada javlja rak, ide lekaru koji će se samo zbuniti. Hoće li taj pregled biti besplatan i je li moralno da lekar primi novac i kad bi mu se ponudio? Sećamo se jednog slučaja gde je pacijent svog kućnog lekara toliko upozoravao da obrati pažnju nije li rak, da mu je ovaj rekao da je podlegao sugestiji toga što se o raku mnogo piše i da boluje od doktora. Čovek se time ubedio da ne treba da se brine i nije se brinuo kad je kasnije primetio da mu se na grudima pojavila neka sumnjiva bubuljica. A kad je na koncu morao da konzultuje lekara, rečeno mu је da je rak i da je došao kasno. Kako onda da se oceni apel da treba ići lekaru? Iako mu to nije namera, . ali, objektivno, dotle dok pregled vrše privatni lekari, apel dobija lukrativan karakter. Nadrilekarstvo treba suzbijati, ali ima samo једпо sredstvo za to: da se većini naroda pruži prilika da može da se leči. U slučaju raka nadrilekarstvo najmanje može da bude uzrok velike smrtnosti, jer je bolest neizlečiva. Bolest koja kod nas najviše kosi, ne treba ni lekara ni nadrilekara nego dobru hranu i čist vazduh. Ističući nadrilekarstvo kao glavni uzrok smrtnosti, gubi se iz vida onaj koji je stvarno glavni, a zbog toga ne primenjuje se ni pravo sredstvo da se ona smanii.

Није било потребно да CHHклер ЈЂуис напише роман о „П-гт Аголузтић"-у, па да свет дозна да лекари, кад пропагирају да се пије више млека, чине то погдекад и зато што су у служби које млекарске фирме, која се побринула да га точи јевтино у свакој улици. Али је потребно бити на Балкану лекар, новинар,

_ градски отац, произвођач и трговац млеком, па веровати да

је довољно повести пропаганду и да ће се одмах млеко више: трошити. Пропаганда за млеко, у осталом свету, добрим делом је реклама која много: стоји лиферанте, али зато и успева. То ништа не умањује значај пропаганде, она је могла да остане на висини науке, чије је резултате искористила. Пропагандни дан млека, одржан 8 маја, под паролом „пијмо више млека", имаће исто. онолико успеха као да је печалбарима који ходају у ритама препоручено да носе свилену кошуљу, јер је угоднија. Није остварен први предуслов да буде довољно јевтиног млека, а дотле никаква пропаганда не помаже ни најмање.

Проблем млека постоји код нас одувек, а повремено сети се неко да покрене какву акцију или пропаганду и после тога све се стиша, а опскрбљивање млеком остаје увек по старом. Ове године учињен је корак више. Састали су се у Београду теоретичари и практичари млекарства из целе земље, и пошто нису доспели ништа друго да учине донели су резолуцију. Она има 16 тачака, па ако је то све што су теоретичари и практичари имали да кажу проблем ће се решити, ако се донесе закон о унапређењу млекар-

ства, који има да регулише начин производње, прераде и трговине; техничке послове прераде поверити квалификованим лицима; основати катедре, школе