Народно благостање

|| |

Страна 454

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ | Бр, 29

ЈУ ПОЛИТИКА И МОГУЋНОСТИ ИЗВОЗА

У претпрошлом броју ми смо се детаљно позабавили проблемом нашега извоза пшенице у вези са искуством у кампањи 1987/88 г. На почетку прошле кампање мислило се да ћемо имати за извоз 920—25.000 вагона. Стварно извезено је 10.700 Bar. односно, заједно са брашном, око 12.500 ваг. То је било сувише и довело, у последњој четврти кампање, до подизања домаће цене на увозни паритет. Што није наступила и оскудица у пшеници, има се благодарити залихама кукуруза, који је могао да у пасивним крајевима земље замени у исхрани пшеницу. Факат, да су се цене старе шшенице на највишем нивоу задржале до појаве нове ефективне пшенице, доказ је да смо у нову кампању ушли без уобичајене преносне количине.

Колика је нова жетва и колики ће бити извозни вишак — питање је, које ће овога пута остати без одговора. Прогнозе разних група интересената, срачунате на одређени циљ, не би требало да нас заведу и овога пута као што је то бивало редовно до сада. Од 1925 на овамо у свима годинама имали смо знатно већу процену но што је износио ефективни извоз и увек, у другој половини кампање, знатно више цене но у првој половини. Лицитација о исходу жетве почела је овога пута од осредње у сразмери прошлогодишње да би се, за месед дана, попела до рекордне из 1936 године. Исто је и са извозним вишком. Прва трансакција била је 20.000 ваг., да би дотерала до цифре од 50.000 вагона. Озбиљност ових прогноза и тачност цифара може се најбоље судити по брзини са којом су даване. За 24 сата жетва је од средње испала врло добра и за наредних 24 сата од врло добре одлична, па чак и рекордна!

Величина жетве пшенице није једини фактор од кога зависи висина извозног вишка. На њега имају велики утицај; величина потрошње самих произвођача (правило је да код веће жетве произвођачи сами више троше и обрнуто), стање куповне снаге у земљи које одређују величину и врсту потрошње хлеба и брашна, стање преносних количина, изгледи за принос кукуруза, однос цене пшенице према цени кукуруза. Сви ови фактори толико су неодређени и променљиви да могу пореметити сваку рачуницу. Отуда се код нас (а то је случај и са осталим аграрним земљама) дешава да при већој жетви имамо релативно мањи извозни вишак, а при мањој жетви релативно већи извозни вишак. То најбоље потврђује процентуално учешће извезених количина у укупном приносу које је изгледало овако: 1930/31 г. 6,5/, 1981/32 и 1982/83 г. 197, 1983/34 г. 1,5%, 1984/35 г. 7'•, 1985/96 г. 17, 1996/37 r. 19%, 1937/08 г. 4,57%.

Поред овога, за нас се, у све актуелнијој форми, поставља питање једног сталног стока пшенице, који би се, као гвоздена резерва, преносио у свакој кампањи. Тај сток потребан нам је из два разлога: прво, због велике променљивости приноса и потребе да се обезбеди исхрана у неродним годинама, које нису тако ретке, и друго, на случај ратне опасности. Политику стварања резерве хра-

не воде данас све земље па и ми не бисмо требали да изостанемо. Уколико се, пак, други разлог за стварање извеснога стока (ратна опасност) не би сматрао прешним наше је мишљење да би за то био сасвим довољан и први разлог, јер оскудица пшенице за нас може да значи: оптерећење платног биланса увозом, високе цене у земљи, које, не користећи произвођачу (јер овај при крају кампање када цене обично расту нема робе), оптерећују пасивне крајеве, сиромашно и радничко градско становништво и државни буџет повећањем издатака за исхрану војске.

Наша житна политика требало би да поведе рачуна о свему овоме. Политика примата извоза не би се могла правдати ни интересима произвођача ни девизно-политичким разлозима.

Уколико пак буде било и за извоз он ће, вероватно, као и прошле кампање, бити упућен у првом реду у преференцијалне земље. Углавном сав извоз биће у рукама Призада (уколико остане садања релација између дириговане и светске цене), јер је немогуће претпоставити да би се за промптну робу могла да формира тако велика диференција, која би премостила садању веома велику разлику између Призадове и терминске иностране цене да би приватници могли извозити. Наша земља ужива два преференцијална контингента: у Немачкој 10.000 вагона додав 5.000 ваг. за бившу Аустрију укупно 15.000 ваг. и у Чехословачкој 10.000 ваг. Поред овога контингенте без преференцијала имамо у Италији и Швајцарској, у првој 2.500, а у другој 3.000 ваг. Преференцијални контингенти, дакле, износе 25.000 ваг., а непреференцирани 5.500 ваг. Изузев Чехословачке и Швајцарске, у осталим двема земљама постоје могућности продаје наше пшенице и преко предвиђених контингената. Код обе земље међутим, то је првенствено питање платног промета. Чехословачка ће, ове године, такође бити купац за нашу пшеницу, ако не за властиту потребу оно ради извршења споразума. Само је питање услова под којима ће она тражити да добије пшеницу, коју би евентуално потом извезла у трећу неку земљу. Светска цена и преференцијал од 18 кр. за кв. претстављала би за нас губитак од којих 40 дин. по кв. У такав посао сигурно је да се не бисмо могли упустити, сем уколико не бисмо дошли у ситуацију да другог излаза немамо. Према томе, уколико би Чеси показали вољу да изврше набавку уговореног контингента морао би се тражити неки други модус у границама наших домаћих цена.

Ови контингенти биће довољни да се прегура прва половина кампање која вазда претставља најкритичнији период. У том времену технички је немогуће савладати извоз више од 20—25.000 вагона. За ту количину имаћемо довољно купаца било са преференцијалима било са вишим ценама кроз клиринг. Ако би се међутим, решило и питање одржавања извеснога стока, онда поготово не бисмо имали никакве бриге за извоз, јер овај у првој половини кампање, ма колики био, не би могао достићи ни контингенте које имамо.