Народно благостање

30. јули 1938.

Из уредништва

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 483

Металургија Југославије

— Нагла изградња југословенске металургије, њена подлога, њен економско-финансијски значај. —

Офанзива индустријализације која је код нас извршена за последње две године дала је прве резултате. Они нису значајни само по том: колико ће се чега производити, него и куда је помакнуто тежиште индустријског развоја земље. Најновији смер индустријализације захватио је метале: железо, бакар, цинк, слово и алуминиум. У развоју базичне индустрије прерада ових метала игра главну улогу. На основу првих резултата могу се унапред сагледати путеви даљег развоја не само ових индустрија, него и оних које су чекале да се оствари: први корак. Зато се овим периодом индустријализације завршава једна етаna и почиње нова. Она има два обележја, техничке и привредне револуције. Обе су условљене једна

другом и зато их треба посматрати повезано,

ЖЕЛЕЗО

Мало историје. Наша железна и челична индустрија имала је од пре рата две отаџбине: Босну и Словенију. У Словенији она је била огранак аустријске железне индустрије, те пошто је ницала управо на периферији аустријске индустријске области, није била првокласно развијена. После рата она остаје без сировина, што је отежало њен развој. Али с друге стране ново југославенско тржиште требало је железну индустрију, којој није била дорасла словеначка. То тржиште дало јој је потстрека, и око језгра које се затекло развила се железна индустрија Словеније, углавном као предузеће К. И. Д. (Јесенице). |

Међутим, босанска железна индустрија после рата није се ни помакла. Прво зато што није имала солидних техничких основа. Постројења, подигнута под крај 19 века, нису ни тада претстављала последњу техничку тековину. Била су без кокса, а довоз је био скуп због претовара у Метковићу. Аустрија је ова предузећа подигла да би се задовољиле ситне потребе, јер је претовар у Броду на ускотрачну железницу отежавао снабдевање босанског тржишта, а то би могло постати неповољно у случају рата, за који се Аустрија спремала изградњом стратешких пруга. Тако на пр. Зеница је пре рата производила железне шине, али не за градњу нових пруга него за одржавање постојећих. После рата ова железна индутрија углавном посвећује“ се производњи грађевног материјала. Али како је индустријализација: Босне после рата запела на свим линијама, у тој стагнацији није се тако рећи уопште зидгло (грађевинска епоха у Сарајеву почиње са депресијом), тако да је босанска привреда давала исувише слаб потстрек развоју железне индустије. А за јачу експанзију требало

„је пре тога отстранити техничку заосталост преду-

зећа. Поред тога као кочница развоја постојао је средњеевропски картел, који је подмиривао железом један део потреба југословенског тржишта. Техничка заосталост. Капацитет високе пећи у Варешу толики је да је она могла да лиферује више сировог железа него што је Зеница могла да преради. Трошкови транспорта спречавали су увек јаче искоришћавање, јер је страно железо било јевтиније и Јесенице су га зато одувек увозиле. Тако су Зеница и Вареш живели за себе, готово избачени из курса привредног живота. А: то је било утолико лакше што су као државна предузећа вођена не по комерцијалним принципима, него по

принипима државног газдинства. Закон о држав-

ном. рачуноводству, са строгом контролом, може да буде добар у државном газдинству, али због спорости поступка, он никако не одговара динамици привредног живота. Некомерцијално вођење предузећа добило је свој израз и у недостатку иницијативе да се она даље развију. Чланови управног одбора добијали су често та места као награду за политичку верност. Тако су се стекли сви фактори који су само ометали развој.

Посебним животом живео је рудник Љубија. Иако је налазиште руде познато одавно, јер је на отвореном брду тако да су сељаци сами најпримитивније топили железо, експлоатација се почела припремати пред рат, а у току рата се и развила. Вареш је имао довољно своје руде и употребљавао је љубијску само у малој количини, ради мешања. Тако је читава производња упућена на извоз, због чега она пролази кроз све оштре перипетије привредног циклуса железа. | Ипак, не може се казати да политичари нису увиђали да постоји проблем железне индустрије. Вођени су преговори са страним фирмама о техничком преуређењу предузећа. Са фирмом Круп био је већ потписан и уговор, али у то је дошао Хуверов план и уговор се није могао остварити, јер је био заснован на репарацијама. Исто тако ни преговори са ческим предузећима у Витковицама нису приведени крају. Али ако ништа, ови преговори су открили у чему је читав проблем. У недостатку домаћег капитала и у потреби стране техничке помоћи.

Кад се упореди развој железне индустрије у Словенији и застој у Босни, намеће нам се закључак, да је и поред тешкоћа било услова за развој. Индустријализација земље, нарочито после 1925 г., ишла је у раскорак, тиме што је главна грана која треба да јој служи за основ, била мртва. Мало јачи коњунктурни полет откривао је велику зависност земље од увоза железа и производа од њега. А у годинама кризе, кад на светском тржишту падају дене, страно железо толико је јевтино, да производња не може да издржи конкуренцију. Тако 1932, кад је производња у земљи била пала на 10 хиљ. тона, увоз је изнео 81 хиљ. тона. Прошле године

производња се попела на преко 40 хиљ:, а увоз на

180 хиљ. тона: За увезено железо плаћено је прошле године 583 мил. динара. Од тога увоза нај већи део вредности отпада на скупоцене производе које ми још дуго, под претпоставком најбољег развоја, нећемо моћи израђивати. Али велики део