Народно благостање

7

- 17. септембар 1938,

се криза на тржишту рада мора да регулише специјалним уредбама о расподели радне снаге, као што је случај у Немачкој. Француска је спровела ревизију радног времена, мотивишући је више потребом спремања земаљске одбра: не него принципом рентабилитета.

И Енглеска је имала своју кризу по питању већег интензитета рада. Број незапослених је велик, али зато што су извесне гране мртве. Ратна индустрија ради пуном паром тако да се производња може повећати само већим интензитетом рада и извесним продужењем радног времена. Сами послодавци нису могли да на то наведу раднике, јер су везани колективним уговором. Могло се рачунати да би они пристали да више раде само ако влада на њих апелује, да то учине као жртву за одбрану земље.

Влада је одабрала за то згодан моменат, политичку кризу у Европи после аншлуса, и обратила се воћству тредјуниона са апелом. Ситрин као генерални секретар примио је позив претседника владе да преговара и у принципу сложио се са предлогом владе. Међутим једна од јаких организација, Савез машинских радника, на чије чланове и пада главни део напора око појачаног наоружања, изишао је са оштром критиком владине спољне политике, одрекао јој због тога своју помоћ, и учинио је зависном од промене политике, а у исто време критиковао држање воћства зашто је уопште преговарало. Питање је требало дефинитивно расправити на годишњој скупштини. Месецима влада је чинила све могуће да убеди тред-јунионе да се не политизирају. Јер ако би они закључили да држање ргдника у процесу производње буде одређено политичким циљевима које радничке организације хоће да постигну, онда је свршено с парламентом и остало би или да се влада покори, или да се заведе војни режим у предузећима као У Марсејским доковима. То се да извести у поједином предузећу, али не над читавом произвоњом, нарочито кад се ради о тако добро организованој радничкој класи као што је енглеска.

Ни та организација није потпуна, јер од 13/; милиона радника осигураних за случај незапослености и 18 милиона за случај болести тред-јуниони имају 47 милиона. Број снажно расте, јер су пре четири године синдикати имали 3,3 мил. чланова према 3,2 мил. 1913. Само непосредно после рата кратко време било је више чланова у синдикатима. Пре седамдесет година образован је Конгрес тредјуниона као централно тело у ком су заступљене све синдикалне организације, преко 200 на броју. Конгрес доноси одлуке и одређује општу линију рада свих организација. Број гласова у Конгресу имају претставници појединих јуниона према броју чланова које претстављају. Савез рудара, Уједињени савез машинских радника, и железничари имају 1,202.108 гласова или 26%0, а заједно још са два општа радничка савеза ових пет имају скоро половину свих гласова. Ту су организовани и политички најактивнији и боље оријентисани радници. А шта значи та организација најбоље се види по том што је радничка партија зависна од тред-јуниона не само финансијски, него и по непосредном утицају ових на чланство.

Ситрин је успео да одбрани своје преговарање < владом, истичући да синдикати нису никад бојкотовали ни једну владу и кад је радничка странка била у опозицији и да зато нема ни овог пута разлога. Конгрес се изјаснио против тога да акција синдиката пређе из оквира индустријских проблема у политичке. О овима има да се одлучује у парламенту, а уколико се на скупштини говорило и о политичким проблемима, треба то узети као. израз расположења и мишљења радника, о ком треба да се води рачуна у парламенту. Сакривши се иза ове формуле Конгрег је дао прилику да дођу потпуно до израза радикалније ор-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

грана 599

ганизације радника, које су критиковале владину политику. Тако је очувана формална деполитизација синдиката.

Иза ове форме може се ипак назрети јаче политизирање синдиката. Засада оно је у границама у којима још увек саме организације пружају гаранцију да ће рад бити сигуран и за случај ако се на радничку класу поставе захтеви за већом жртвом. То је особина енглеског радничког покрета, који не прелази у радикализам, али то има свој разлог и у тактици владе према организацијама.

Podunavlj:s je ove содте !таlo veliku žeivu. Izvozni višak Rumunije, Madarske i naše zemlje ceni se na 300.000 уаgona i pretstavlia najveću cI· fru u posleratnom periodu. Ovako veliki izvozni višak pao je u vreme kada je žetva i u ostalim svetu ispala dobra i kada je svetsko tržište pšenice ponova uzdrmano krizom, jer ponuda, bez prenosne zalihe iz prošle godine, premaša tražnju za skoro milion vagona. Takva situacija stavila je žitne režime Podunavlja pred teške zadatke. U žitnom režimu Mađarske i Rumunije već su se pojavile teškoće i veliko ie pitanje hoće li ovi režimi moći da izdrže do kraja. To ne važi za naš Žžitni režim, o čijem ćemo odličnom funkcnonisanju govoriti u jednom od idućih brojeva.

Teškoće žitnih režima u Mađarskoi i Rumuviji

Oba žitna režima, i mađarski i rumunski, imaju za OSnovu minimalnu cenu, dok se organizaciono i tehnički razlikuju. Mađarska je ove godine utvrdila najvišu cenu za pšenicu (20 репса za kv.), koja je sada preko tri puta viša od izvoznog pariteta (6,5 penga). Tako visoka cena utvrđena je na pretpostavci da izvozni višak neće premašiti izvršene prodaje u. Nemačkoj i Italiji po relativno visokim cenama. Minimalna cena diferencirana je samo prema vozarinskim relacijama, inače je za celu kampanju utvrđena jedinstvena. Ovo poslednje učinieno je zbog toga da bi se sprečile velike fluktuacije cena, padanje na početku i znatno podizanje na kraju kampanje. .

Ovako utvrđeni intervencioni režim već u prvom mesecu naišao je na velike teškoće. Ponude su tako velike da je Futura (mađarska intervenciona ustanova) već do konca avgusta morala da preuzme 920.000 vagona. Ponude su još uvek velike i nije redak dan kada dostižu 1000—2000 vagona. Dva su uzroka ovako velikoj ponudi: otsustvo repora za Каsnije termine koji bi animirali trgovce i krupnije proizvođače da čuvaju robu za kasnije isporuke i time ostvare veću cenu i bojazan proizvođača da bi minimalna cena, usled sve većeg dispariteta u poređenju sa svetskom cenom, mogla vrlo lako da bude smanjena, jer raspoloživa finansijska sredstva nisu takva da bi mogla da podnesu celokupni teret današnjeg žitnog režima. Usled toga prodaje po nižim cenama nisu retka pojava. Futura, pak, da bi koliko toliko umanjila navalu robe, koju ne može tako brzo da izveze, počela je preko trgovaca da vrši prinudno uskladištenjie, obavezujući trgovće da otkupljene količine, za vreme od pet meseci, magaciniraju u sopstvenim ili javnim skladištima. Ona će trgovcima za magacioniranu robu, na ime troškova, plaćati 80 filira mesečno po mtc. (920 filira na ime skladišnine i 60 filira na ime kamata). Na taj način Futura se nada da izvuče sa tržišta oko 10.000 vagona, za koliko je upravo podbacila procena ovogodišnjeg izvoznog viška. Sem toga, Futura je apelovala na proizvođače da unovčenje pšenice, u vlastitom interesu, vrše sukceSsivno. Obe ove mere neće mnogo koristiti žilnom režimu. Plaćanie magacionaže moglo se izbeći da je minimalna cena diferencirana vremenski, tj. da su za kasnije isporuke zavedeni makar i naimanji repori, jer bi u tome slučaju ponuda