Народно благостање

Страва 660

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 42

стала ограничена на цене, већ је задрла и у производњу, не може се проценити, јер се период ове политике поклапа са периодом суше. Суша је била тако страховита да је велики број фармера имао приход искључиво од владиног доплатка. Производња се срозала, стокови су исцрпљени, а цене су порасле и преко жељеног паритета. У међувремену Врховни суд огласио је законодавство АЛА противуставним.

Прошле године извршена је трећа велика реформа америчког интервенционог режима за пшеницу. Циљ интервенције нешто мало је проширен: 1) регулисање производње у границама унутрашње потребе, нормалне и ванредне залихе и просечног извоза; 2) држање стабилних цена на бази паритета 1910—1914; 3) стабилизација и повећање прихода фармера. Овај циљ има се постићи: стабилизирањем довоза односно њиховим прилагођавањем тражњи на тржишту, директним куповањем за рачун државе ради одржавања ванредног стока за случај рата или неродне године. и субвенционисањем извоза пшенице и брашна. Ради стабилизовања и спречавања нагле и велике понуде предвиђено је давање зајмова произвођачима на робу коју би држали код себе или у јавним складиштима.

Нови режим се разликује од дотадањег по томе што. се у циљу јасно изражава намера С.А. Д. да понова заузму своју ранију позицију на светском тржишту пшенице и брашна. Стокирање и у новом режиму игра веома важну улогу, само под другим именом. Његов крајњи циљ и овога пута остаје држање цене. Државна каса понова је ангажована у јачој мери. Међутим, механизам ломбардне политике, према ранијем, знатно је измењен. Ломбардна стопа утврђена је на 52% паритетне цене 1910—1914 г., али она није више јединствена, већ је диференцирана према квалитету пшенице почињући од 50 центи за бушел јаре пшенице (1,85 дол. за мтц.). Исто тако висина ломбардне стопе учињена је зависном од величине приноса. Тако на пример кредит на робу даје се 75% од паритетне цене ако производња не прекорачује просечну цифру годишње потрошње и извоза; 70% када прекорачује за 10%; 65%; у случају прекорачења 10—15%; 60% код прекорачења 15—20%, 55% код 20—25% и 52% паритетне цене када прекорачење иде преко 25%. Дакле, уколико је већа производња утолико је мања ломбардна стопа, која у овоме случају треба да врши притисак на произвођаче да смањују производњу.

Канада је после рата у светској трговини пшенице заузела доминантну улогу. То је био разлог њеним монополистичким тежњама, које су се, после рата, испољиле у неколико махова. Благодарећи великој производњи и огромном извозном вишку она је желела да постане диктатор светске цене пшенице. То је била основна идеја пулова створених 1923/24 г., који су се 1927 ујединили у заједничку продајну организацију, која је у првој години рада контролисала 2/3 канадског извоза пшенице. Политика канадскога пула (плаћање високих цена произвођачима уз стално нагомилавање стокова), поред америчког Еатт Воагд-а, била је највећи експеримент у послератној историји житарске трговине. Пул је плаћао високе цене, гајење пшенице било је врло рентабилан посао, засејане површине стално су се повећавале. Политика пула од 1931 г, стала је провинциске и централну канадску владу знатних пара којима су морали да притекну у помоћ пулу.

Политика стокирања, по речима једног канадског економског стручњака, показала се и сувише хазардном и стала је државну касу тешких милиона.

Данас Канада, нашавши се понова пред проблемом уновчења пшенице, упркос рђавом искуству са политиком стокирања ипак не мисли да ову сасвим напусти. Она и у овој кампањи помишља на стокирање извесне количине, али је исто тако решена да по конкурентским ценама светскога тржишта извози сваку могућу количину покривајући из сретстава јавне руке диспаритет између гарантоване и светске цене. Минимална цена, за сада, утврђена је на 80 центи за бушел, али уколико би се прилике на светском тржишту и даље погоршавале и цена буде падала, наговештава се снижење на 70 центи, а евентуално и на ниже. За покриће губитака влада је решена да употреби највише 8 до 10 милиона долара, док би се главна сретства за надоплату диспаритета имала да добију из нове порезе на прерађевине од пшенице.

Ова анализа показује да и С.А.Д.и Канада у политици санирања кризе пшенице иду у принципу старим путем. Резултат те политике код две узастопне рекордне жетве није тешко предвидети. Али крахови интервенционистичке политике овога пута могу бити и већи, јер се паралелно води и борба за светско тржиште лансирањем пшенице уз високе премије и субвенције.

ес

iz uredništva

Hradivasfwije i Zera — роу оаотт жетва јеке zZeamcaıfsia&e izloŽibe. —

Čovek može na dva načina da pobedi svog takmaca: ubistvom ili onesposobljenjem, ili povećanjem sopstvene sposobnosti. To važi ne samo za konkurenciju među pojedincima, već i među privrednim granama. Prvi je način destruktivan, a drugi konstruktivan. Prvom su pribegle bile krovne organizacije tzv. srednjih staleža. Ne oduvek. Upravo tek od pre nekoliko godina. Cela istorija rada i manifestacija tih organizacija dokazuje to. Primera radi da navedemo zemaljske kongrese zanatlija, koji su od 1922. do 1937 odr-

žani šesnaest puta. Prvih 11 kongresa bavilo se pitanjem unapređenja zanatstva putem zadrugarstva, kredita, stručne nastave, socijalnog osiguranja, stručne literature itd. Sa 12-tim kongresom 1933 godine počinje se sredstvima destruktivnog metoda, sve se više diskutuje o tzv. nelojalnoj utakmici, bespravnom radu, firmama sa filijalnom mrežom itd. Poslenjih godina izvesne organizacije zanafstva postavile su parolu: industrija je zanatstvu neprijatelj br. 1.