Народно благостање

· 29, октобар 1938.

Kim EK Између „Југословенског Kyрира" који излази у Београду и доноси приватне вести и Удружења војвођанских банака дошло је до полемике по пиa; тању штедних улога, који су подигнути за време ратне опасности у Европи. „Југословенски Курир“ тврдио је да су улагачи подигли округло 1,5 милијарди дин. од својих улога у року од 20—980 септембра. Од тих улога је за првих десет дана месеца октобра враћено око 500 мил. дин. новчаним заводима. „Југословенски Курир“ је затим навео: да су банке водиле нарочиту евиденцију ових улагача, који су за време ратне опасности подигли своје улоге. Оне ће, према информацијама „Југословенског Курира“, примаги натраг улоге оних улагача, који су подигли више од 80%/» својих улога, само под нарочитим условима, који су неповољнији од оних за остале улагаче.

Удружење новчаних и осигуравајућих завода констатује насупрот томе, да банке нису водиле евиденцију улагача и да не само што немају намеру да врше репресалије према улагачима, него сматрају да су се они користили својим правом, када су тражили своје улоге. Несумњиво да већина новчаних завода дели гледиште Удружења банака, али изгледа да има и таквих који сматрају, да су улагачи показали неповерење према њима.

Ми смо у чланку „Ефектна и ковчана тржишта у свету и код нас пред ратном опасношћу" у бр. 41 од о. г. већ заступали гледиште, да није оправдано ако се кривица баци на улсгаче због навале на банке. Они који имају свој посао, морали су да мисле да се осигурају потребном робом, да не би настао прекид у послу или погону, ако би услед објаве рата у Европи дошло до тешкоћа У снабдевању робом или материјалом. Они су морали да осигурају себи и већу готовину него иначе, да би могли да одговарају својим везама, у првом реду према својим радницима и намештеницима и у првом времену евентуалног ратног стања, када је несигурност велика и врло лако може да дође до застоја у раду новчаних завода. HM потребе приватника би се смањиле за случај рата. Оне би за извесну робу (предмете исхране, текстилије итд.) постале много веће него што су иначе. Нико не може замерити улагачима, да су мислили на то и да су се за сваки случај снабдевали новцем. У Француској и Енглеској су новчаничне банке потпомагале тежње за што већим ликвидитетом. Наша Народна банка је у максималној мери излазила банкама у сусрет, тако да су оне могле да задовоље сваки захтев. Ако су се тужиле на навалу улагача нису имале право, пошто су оне могле у максималној мери да се користе реесконтом код Народне банке. До данас није познат случај да је и једна банка дошла у тешкоће због навале улагача крајем септембра. Банке не би имале разлога да врше репресалије према улагачима који су подигли своје улоге. Прво из разлога што оне саме нису ни биле оштећене. Затим свака репресалија би била неправедна, пошто је реакција улагача на међународну ситуацију била потпуно разумљива и оправдана. Улагачи нису тражили своје улоге из неповерења према банкама, него због тога што им је требао новац. А то право им се не може порећи.

Улози који су подигнути неће дуго лежати безплодно. Они ће се вратити банкама У виду улога, или ће се у другој форми појавити на тржишту капитала. Ако би неке банке и одлучиле да не примају те улоге натраг, оне би се саме оштетиле, пошто би тај новац отишао код неке друге банке, или би се појавио на тржишту ефеката, непокретности итд. Што ће сваки новчани завод морати да уради, то је да користи искуство из догађаја, Непосредну опасност

Каква је поука из недавне навале улагача на новчане заводе.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Ссрана 695

за банке могли су да претстављају само улози по виђењу. Новчани заводи имају два начина да се осигурају. Да примају улоге на штедњу са отказним роком, као што то чини Поштанска штедионица, која је згхваљујући томе издржала највећу навалу улагача без најмање тешкоће. Такав поступак потпуно би одговарао принципима штедње. Заправ» штедни улог по виђењу више је пословни капитал. Други начин је пласман по виђењу оних улога, који се не могу добити на отказни рок. Такав рентабилан пласман код нас је готово немогућ. Стога ће новчани заводи морати прибећи већој употреби отказних рокова.

Такав став новчаних завода на основу недавних догађаја, био би потпуно разумљив и оправдан. Али он не би довео до циља, ако би се примењивао само у виду казне према онима, који су хтели за сваки случај да одговарају својим обавезама, и због тога подигли своје улоге у очи ратне опасности. |

ПРЕНЕТЕ

U broju od 26 maia 1984 god., pod naslovom »Naiopasniji kartel«, pisali smo opširno o kartelu pekara. Tada smo detaljno analizirali taktiku beogradskih pekara, govorili smo iscrpno o njihovim kalkulacijama i složili se sa tadašnjim predlogom zanatskih organizacija o

x

Želie našin pekara

·potrebi akcije protivu zelenaštva kartela sa primedbom, da

bi takvu akciju trebalo u prvom redu povesti protivu hlebarskog kartela, jer se kod hleba radi o najvažnijem dobru posle vazduha. |

Pekari nisu imali niti sada imaju formalno organizovan kartel. To, međutim, nije smetalo njihovim organizacijama, stvorenim dobrovoljno, da vode čisto kartelsku politiku i to samo u pogledu cena sa gledišta interesa pekara. Njihove organizacije su određivale cenu hlebu, vodile kontrolu nad članovima da se pridržavaju utvrđenih cena, borile se protivu autsajdera, raznošenja hleba po kućama itd. Takvim radom pekarske organizacije su uspele dvoje: prvo, pekari su uspevali da u dužim periodama održe relativno visoke cene hlebu, koje nisu bile u srazmeri sa cenama pšenice, i drugo, obezbeđujući uvek siguran rentabilitet utićale su na održanje Drimitivnosti i tehničke zaostalosti pekarskog zanata. Politika cena bila je u tome, da se pri skakanju cena pšenice i brašna znatno. više povećavaju cene hleba odnosno kada cene pšenice i brašna padaju, da se više cene hleba održe što duže vremena i spuštaju postepeno. Ako bi se pak desilo, da pekari budu prinuđeni, usled pritiska vlasti ili javnosti, na brže spuštanje cena, onda se naknada imala tražiti u menjanju razmere brašna iz koga se pravi hleb. Na terenu upotrebe pojedinih vrsta brašna za pravljenje hleba, pekari su ostali potpuno suvereni; to im je pružalo mogućnost da izigraju svaku naredbu o cenama. Sem toga, pekarski zanat se nikada nije pridržavao propisanih uslova rada. Vlasti su morale da vode krstaški rat protiv pekara da bi obezbedile poštovanje naredbe o hoćnom radu u pekarnicama. Taj rat nije još završen, a do sada реkari su bili jači.

Pekare više ne zadovoljava ovo stanje. Oni bi hteli da za stanje, koje su njihove organizacije uspele da ostvare via facti, dobiju i sankciju zakona.

Na kongresu u Beogradu, koji, kako po svemu izgleda, pretstavlja izbornu menicu za koju se od vlade traži da je žirira, njihov glavni zahtev išao je za tim da se putem prinudne organizacije u smislu zakona o radnjama pretvore u prinudni kartel koji bi bio izvan svake kontrole. U rezoluciji su tražili na prvom mestu, da se prilikom novelacije Zakona o radnjama onemogući osnivanje prinudnog saveza pekarskih organizacija i prinudnih udruženja, koja bi postojala u svakom mestu bez obzira na broj članova, Ta udruženja imala bi