Народно благостање

Страва 20

низма, и ако не може да остане код методе либерализма, политика ратне привреде мора да нађе трећи излаз. Изложићемо слику организације ратне привреде и њезиног функционисања служећи се податцима из лосадашње праксе, без обзира у којој је земљи спроведена. јер из те шарене праксе може се изградити апстрактни систем мера ратне привреде, према коме иде у коначној линији пракса сваке поједине

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр, 2;

земље. Видећемо да је једна од карактеристика завођења ратне привреде да се од најблажих мера, које теже да очувају нетакнут читав привредни систем, мора ићи све дубље. А уколико се иде дубље, утолико изгледа као да једна земља почиње да копира другу. Стога је вероватно, да би се систем ратне привреде подударао прилично у већини земаља, ако би је оне спроводиле дуже времена.

П ДИРИГОВАЊЕ ЦЕНА

Приказали смо немачку ратну привреду У Светском рату. Пајвећи део мера односио се на подручје тржишта и постепеном изградњом контроле дошло се до тога да се цене диригују, да би се тим путем извршио повољан подражај на производњу. Регулисању цена приступило се зато, јерјето изгледао најбржи пут до успеха. Схваћена овако политика цена била је полицијска мера, којом се није могао решити проблем снабдевања. јер ако је после подмирења војних потреба остала недовољна количина животних намирница за подмирење потреба цивилног становништва, није му ништа помогло и да се решило да се остатак хране дели бесплатно.

Али, иако на први поглед изгледа само полицијска мера, регулисање цена мора се завести у свакој диригованој привреди, па и ратној. Слободне цене су елеменат противан планирању. Ако се од данас до сутра оне измене, изменили су се и услови под којима се производи и погођена је куповна снага потрошача. Кретање цена може да буде повољно и неповољно за производњу, али тим самим што је променљиво, долазе моменти кад мора бити неповољно. Ратна привреда, пошто мора да искључи неповољне појаве, мора да, као елеменат стабилности производње, заведе стабилне цене.

У цикличком кретању привреде, у фази полета, формирају се пене повољне по произвођаче, јер покривају трошкове производње и поврх тога садрже добит. Стабилизација цена у планској привреди има смисла ако се изврши на таквом нивоу, на коме оне садрже добит. Без тога приватна иницијатива напустила би посао, а то се не сме догодити.

Цене средстава за производњу су један део трошкова производње. Други су наднице. Према томе стабилне цене могу бити само ако су и наднице стабилне.

Претпоставимо ли да су цене фиксиране на нивоу кад је производња била рентабилна, исто тако и наднице, онда је само проблем у томе да се за читаву количину производа нађе купац. Али то и јест најтежи проблем којим се много бави коњунктурна лолитика. У ратној привреди производи се све више средстава за рат, које купује држава. За сада оставићемо по страни питање има ли границе куповној снази државе, и у колико се она може да повећава. О томе ћемо говорити код проблема финансија. Претпостављајући да тражња од стране државе, удружена с приватном, не допушта да она падне испод понуде, у таквој планској, односно ратној привреди са сталним ценама био би осигурана непрекинута производња.

Прва задаћа стабилизације цена је уклањање гнархије, а друга одржавање привреде трајно у покрету, уколико је стабилизација извршена на нивоу рентабилности. Међутим, ратна привреда не може да се задовољи само тим да одржава привреду у покрету, него мора ићи за тим да се производи више артикала једне врсте него друге, према потребама земаљске одбране. Место да се то постигне расписом да односна предузећа морају да произведу извесну количину, постизава се регулисањем цена. Ако се цена једном артиклу повећа, а код других остане непромењена пошто је већ извршена стабилизација, тиме се привлачи пажња приватне иницијативе на овај зртикал. Различито регулисање цена појављује се као средство којим се читава производња може да упути у правцу који је најповољнији за народну одбрану.

Исти резултат може се постићи и тако да се регулишу друкчије трошкови производње извесног артикла. Довољно је оборити цену сировина, а оставити продајну цену готовог производа непромењену, па да се повећа његова производња.

Ш КОНТРОЛА ДОБИТИ

У оба случаја дириговање цена води рачуна о добити предузећа, јер би се без ње прекинула производња. јер, ако би трошкови производње били већи од цене, истрошио би се сам капитал и производња би била немогућна. Није, дакле, ствар само у томе да приватна иницијатива престаје кад нема добити, него је уопште немогуће да се даје више него што се прима. И онај који би се одрекао добити не би могао да продужи производњу, ако не би из других извора накнадио губитке.

Регулисањем цена није одстрањен либерали-

зам само у погледу њиховог одређивања, него је и

сама добит регулисана. У принципу под либерализмом сваки капитал извлачи своју добит, према нарочитим приликама које владају у привредној грани у којој је он запослен. Тај принцип био је већ окрњен у либерализму, јер су картели, заводећи монополске

цене, успевали да извуку релативно већу добит него што је то могућно слободном конкуренцијом, али за толико морала је да се смањи добит некартели“ саних предузећа. Државном интервенцијом код ре гулисања цена може се регулисати довољно висока цена и оном артиклу који се до регулисања није производио, зато што је она била прениска и није покривала трошкове производње. По законима тржишта, чим се већи део укупне куповне снаге читавог друштва утроши на куповање извесног артикла, или ће остати један део артикала друге врсте непродан, или ће им се морати смањити цена, другим речима добит. .

Према томе проблем добити у диригованој привреди, па и ратној, јавља се сасвим друкчије него под либерализмом. Тамо је постизавање добити препуштено сваком појединцу, у диригованој прив-