Народно благостање

14. јануар 1939.

реди то је постала друштвена брига. Не узима сваки свој део добити како најбоље зна, него као да је читава добит друштва скупљена у један фонд, па се регулисањем цена распоређује по извесном кључу међу све оне који производе, без обзира колико су они допринели да фонд буде већи. На тај начин ретен је најважнији проблем ратне привреде, јер се може да производи и онај артикал код кога су трошкови коштања били на слободном тржишту већи од продајне цене. И нерентабилна производња може да се одржи. А, ипак, приватна иницијатива није смањена, јер је дириговањем цена лишена опасности да би капитал могао остати без дела добити.

Могло би изгледати да стабилизација цена које укључују добит, не иде у прилог развоју приватне иницијативе. Међутим, она је тим добила подражај да делује јаче у другом правцу. Цене нису регулисане за свако индивидуално предузеће, тако да свако постиже једнак проценат добити на уложени капитал, него за врсте артикала. Према томе величина добити на капитал мења се према степену рационализације производње у сваком поједином предузећу. Уколико оно усавршавањем метода рада 060ори своје трошкове производње, повећаће добит, јер су цене сталне. То би могло да учини приватну иницијативу јачим фактором од дириговања привреде помоћу цена, али то би онда онемогућило ратној привреди да постигне оптимални резултат. Због тога стабилизоване цене не могу да буду непроменљиве него се морају ревидирати.

Тако се на крају открива да регулисање цена, задирући дубоко у сам привредни систем, претставља његову реформу. Зато дириговање цена не може да остане полицијска мера, јер ће приватна иницијатива се извуче испод контроле, као што је било

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

С рана 21

за време Светског рата, када је максимирање цена много траженог артикла завршило тим да је артикал нестао са тржишта и могао да се добије само од криумчара. Такве последице полицијског одређивања цена морају да одведу до социјалне неправде, јер би сиромашнији били лишени извесних добара која су им преко потребна. Према томе регулисање пена је не само привредно-политичка, него и социјална мера. У вези с тим карактеристично је да се последњих година био опет јавио захтев да се установи „праведна" цена. Она ни у теорији није никад могла да буде тачно дефинисана, а поготову није у пракси могла бити остварена, јер о њој има сасвим друго схватање купац од продавца. Али на проблем праведне цене морало се доћи самим дириговањем, које мора да води рачуна о разним интересима националне заједнице.

У неким земљама регулисање цена извршено је на начин који смо описали, или се покушава. У другима нема још ни првих покушаја. Али кад избије рат, ако не и пре тога, мораће све земље на чију привреду он буде деловао, макар и не учествовале у њему, да уведу контролу цена као меру заштите привреде од потреса. јер на ценама се прво одрази сваки поремећај. Али као што смо видели, у принципу, свако дириговање цена начиње либерализам у корену, и, што је још важније, ако је у почетку хтело да се ограничи само на то да изравна грубе последице поремећаја који је насгупио, око мора да се продуби и настави, тако да државна интервенција, која почиње у области промета, мора да иде све дубље и да се пренесе и на област производње.

(Наставиће се).

iz uredništva

— мета koju je frebanlio predkzefi pre više godimea —

Proizvodnja opijuma u našoj zemlji pretstavlja vrednost 20—25 miliona dinara (koliko su poslednjih godina proizvođači dobijali za sirov opijum i makovo seme). U prinosu od poljoprivrede u Južnoj Srbiji prihod od opijuma igra naimanju ulogu. On je od nešto većeg značaja za kupovnu snagu sela samo u nekoliko srezova, ali i u njima nije isključivi izvor prihoda. Uprkos tome opijumsko pitanje u nas postalo je vrlo krupan, zamašan i složen nacionalno-ekonomski problem. Bolje reći, nije postao, već je takvim napravljen. Neki idu tako daleko da za njega vezuju sudbinu privre“de Juga. | Ovako se prikazuje pitanje opijuma sa dve strane: od trgovaca i političara opijumskog područja. Proizvođači se do danas nisu čuli. Proizvođačima opijuma ne ide dobro; ali koren njihovom zlu nije bio tamo gade su ga nalazili njihovi nezvani advokati, već u monopolističkoj organizaciji trgovine opijumom, koja proizvođača drži u potpunoj zavisnosti. Mi smo o tome detaljno pisali (u br. 36 od 1036 godine), gde se kaže: »Najaktivniji u akciji za opijum jesu narodni poslanici Juga, koji su uspeli da od ove kulture stvore iedno krupno partijsko-političko pitanje i time izvitopere kri-

.od sadržine morfina, a

terijum za njegovo rešavanje. Izlišno je istaći da proizvođači nemaju nikakve veze sa celom ovom kampanjom. Ona potiče i vodi se od sasvim drugih interesa, koji se vešto maskiraju interesima proizvođača, — kao što je, uostalom, slučaj i kod mnogih drugih pitanja«.

Pravi smisao ovakvog postavljanja opijumskog pitanja u tome je što je opijum za trgovce opijumskog područja uvek preistavljao najrentabilniji plasman njihovog kapitala. I pod slobodnom trgovinom i pod režimom državne intervencije trgovci su na poslovanju opijumom ostvarivali velike zarade. Visoke dobiti na opi-

.jumu poticale su iz razlike između cene koju је dobijao

proizvođač usled prodaje na zeleno i one po kojoj |e opijum prodavao posrednik. Cena opijuma zavisi sadržina. morfina, prilikom otkupa, određuje se ekspertizom. Tačnost ekspertize proizvođač ne može nikada da utvrdi, on može samo da je primi i opijum proda ili da ide drugome, koji mu neće dati ništa više. Pored toga, gajenje. opijuma traži izvestan obrini kapital, jer 90% proizvodnih troškova čini radna snaga, koja se ne dobija na kredit. Usled toga je većini proizvođača opijuma za vreme vegetacije biljke potreban kredit. Otud prodaia na zeleno.