Народно благостање

– Страна 1оа _-_________--_____

и просечног броја "осигураних радника излази да је просечни доходак осигураних радника (на бази 290 радних . дана у години, био:.

Дин. 1922—1927 3,140.256.010 1928—1932 4,426.758 070 1933—1937 3,783.253.000 У 1928—1982, према петходном периоду, куповна

снага радничке класе порасла је и апсолутно и релативно, јер се_ број упослених радника увећао за 25,1%, a раднички доходак за 40,99. У 1988—1937, према претходном периоду, имали смо обрнуту појаву: апсолутно и релативно опадање, јер је број упослених смањен само за 0,99%, а доходак за 14,5%.

Iz Splita smo dobili pismo sle„deće sadržine:

»Danas već svako dijete, bar na ovim stranama, zna za profit od izvoza zlatnoga novca. U kafani i na ulici možete kod svakog švercera naći u džepu | od prsluka na desetke zlatnika, koji stoje na raspoloženju svaкоте tko ima načina da ih prebaci ili tko ide u inostranstvo. Svaki trgovački brod, odnosno njegova momčad, radi to za svoj račun ili za svoje znance. Iz Francuske ili Engleske pošalju onda ček na funte koji se ovdje može da unovči Do kursu od 300 din. Jedan je moj znanac putovao poslovno na tri.dana u Marselj; put ga nije ništa koštao, jer je sve tro'škove podmirio razlikom cijene zlatnika kod nas i u Francu„skoj, koje ie bio sobom ponio; u Marselju su mu platili po 42 franka po gramu čistoga zlata.

Naša država drži i suviše nisko otkupnu cijenu zlata, „valida da olakša izvoz i održi visoku maržu u korist šverca. "Engleska naprotiv dnevno regulira i povećava cijenu zlatu, još k tome nam dodaje jedan do dva pensa preko izvoznog раriteta za Niuiork«.

Jedno pismo Uredništvu i одгоуог

| NAŠ ODGOVOR |

Mi. smo u toku poslednjih godina nekoliko puta pisali protiv niskih otkupnih cena zlata kod nas, tvrđeći da su one premija za izvoz. Mi smatramo da je mnogo desetina miliona ·zlatnoga novca poslednjih godina izvezeno iz naše zemlje u švercu, velikim delom zbog niske otkupne cene. Ali su naši čitaoci primetili da ima skoro godina dana kako o tom nismo ništa pisali. To nismo radili iz razloga što ta zamerka danas više ne važi. Država jjee mogla da spreči preterani izvoz zlata, plaćajući ga tačno po paritetu londonske cene, ili može biti nešto više, ali to je moglo da uspe samo donde dok su kursevi na crnoj berzi bili isti, kao i na službenoi, a to ie dugo · vremena kod nas bio slučaj. Kad kursevi na crnoj berzi skoče 10—20%o5 nad službenim kursevima, onda službena otkupna “cena zlata prestaje da igra ma kakvu rešavajuću ulogu koa šverca. Ne može se tražiti od države da uđe u konkurenciju sa Švercerima na crnoj berzi, da plaća zlatnik po 380—400 din. da bi sprečila njegov izvoz. Nakratko, otkupna cena је niža od londonskog pariteta, ali londonski paritet ie daleko niži od kurseva koje moraju da plaćaju šverceri.

Prema tome pitanje izvoza zlatnika u kontrabandi izlazi potpuno iz sfere politike otkupnih cena zlata i ulazi u sferu valutne kontrabande, usled dispariteta između službenih i neslužbenih kurseva. Mi verujemo da se izvoze zlatnici u ŠVercu, ali se izvoze mnogo više valute u papiru. Prema [оте naš je mnogo veći interes za sudbinu izvoza valuta nego zlata.

Naš dopisnik je zaboravio da nam saopšti jednu stvar, „пате, pošto plaćaju šverceri zlatnike na Primorju. A to ie vrlo važno za ocenu njegovih saopštenia o arbitraži između

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ ____ __ _____БР.И

Jadrana i inostranstva. On nam piše, da oni koji izvezu zlato

i prodadu ga na strani, pa za to zlato kupe funte sterlinga i prodadu na crnoi berzi kod nas, toliko zarade da mogu da isplate put od Splita do Marseja i natrag. Nama izgleda ovo potpuno fantastično i neverovatno. Naš dopisnik kaže da se u Splitu prodaje funta na crnoj berzi po 300 din. Znači da је privatni kurs skuplii od službenog za 15". Prema našim informacijama zlatnik je skuplii na kopnu Jugoslavije za. 1520%. On je: skuplii od funte. Ne znamo zašto bi bio mnogo jevtiniji u. Splitu. A on bi morfao biti jevtiniji od funte za 15—20%o, pa da se može da isplati put od Marseja i natrag. U svima zemliama, u kojima je zabranjen izvoz valuta i deViza, zlatan novac nešto je jevtiniji od papirnog novca iz DTO-

stog razloga što se poslednji mnogo lakše švercuie. Medđu. tim, kod nas je iz unutrašnjih razloga zlatnik skuplii od. pa-

pirnog novca (a nešto ievtiniji od devize). Ne može dakle u Splitu žlatnik biti mnogo ievtinili nego što je u unutrašnjosti zemlje, pa sledstveno, potpuno je nemogućna arbitraža Sa izvozom zlata i uvozom funte.

Od "сеје stvari tačno može biti samo toliko, da se i zlatnik švercuje kao i valute i čekovi, a to svi znamo. О о | (.р Михаило Константиновић изненадио нас је у „Политици“ од 17-1 откривајући нов начин зеленашења код нас. Требало би да се онсастоји у следећем. Дужник, за обезбеђење дуга, даје повериоцу тапију. Поверилац не постаје сопствеником непокретности, али с тапијом у руци он је привремено сопственик и дужан је да врати тапију кад му буде исплаћено потраживање. Посао може да буде закључен у разним облицима, да би се решило право уживања за то време у корист дужника.

Обезбеђење преношењем тапије старо је у Србији

Зеленаштво код нас може само да нестаје

-70—80 година, а развило се управо на специфичним при-

ликама које су владале у њој. Развој привреде ишао је мучним путем, да накалеми на врло примитивну подлогу облике послова који одговарају вишем степену развоја капитализма. Србија није имала грунтовнице, тако да није постојала сигурна евиденција о непокретној имовини и правима на њој. Сељак је био менично неспособан, имао је заштиту окућја, а развој прилика гурао га је да тражи кредита. Шта је могло да користи право залога повериоцу кад није могао да га реализује“ ИМ како је банка могла да да краткорочни кредит кад није имала могућности да поступи брзо око наплате, пошто није могла да добије меницуг Окућје и менична неспособнност нису одвратили сељака од позајмљивања, него су и њега и по-

_вериоца натерали да се довију другом начину, који је био

неповољан за обе стране. За сељака, јер је предајом тапије несавесном повериоцу био изложен опасности да

остане без непокретности, а поверилац, ако је то била

банка, није био у поседу правог инструмента, менице, који једино одговара краткорочном кредиту. Овај начин обезбеђења, по својој природи, одаје

знаке примитивности и привреде и законодавства. Поста-

нак његов толико је карактеристичан за Србију, да су ова питања кредита донела богатог материјала трибунима

_ седамдесетих година да нападају владу. Развојем модерног

банкарства код нас и модернизовањем законодавства, та

_ пракса може само да се изгуби. Она може да се појав-

љује сада само спорадично, на традицији и у пословима код таквих дужника који могу да нађу повериоца само у зеленашу. Немамо никакве статистике којом би могли утврдити да овај облик посла изумире, али тако мора бити по логици самог развоја привреде, и због завођења

i | i |