Народно благостање

1. април 1939.

gacinaža, kamate, pretovari i t. d.), koji bi, naročito u zemljama u kojima se posle žetve javlja velika ponuda, mogli da budu vrlo veliki i da znatno umanje efekat minimalne cene. Ako bi se ona htela držati i na unutrašnjem tržištu teret bi imao pasti na javna sretstva. Prema tome, za održavanje izvoza u granicama izvoznih kvota i minimalne cene, finansijsko pitanje

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 197

javlja se centralnim. Za finansiranje držanja rezerve preko minimalne prenosne količine i za stokiranje u toku kampanje trebalo bi velikih kredita. Drugi finansijski problem pretstavljaju troškovi koji bi, u godinama dobre žetve i velikog izvoznog viška, mogli da dostignu opasnu visinu.

Нови план финансирања у Немачкој

У привредној литератури назван је „чудом немачких финансија“ експерименат који је извео д-р Шахт код финансирања државних поруџбина после 1933. Поруџбине су плаћане соло-меницама, дакле, прављени су летећи дугови, а кад је на тај начин оживљена привредна делатност и формиран нов капитал, могли су се санирати летећи ду: гови закључењем дугорочних зајмова. Уствари, тај експерименат није нов. Тако је за време Светског рата финансиран велик део његових потреба у већини зараћених земаља. Ново је било то, да је ова метода примењена у тражењу излаза из кризе и у обиму који претставља смелост, Због тога, тек пошто је успела, ова метода гледана је као чудо. Успех није дошао од саме методе финансирања, него зато што је у исто време остварена контрола читаве привреде.

Пре годину дана овај начин финансирања је обустављен, јер се сматра да одговара ситуацији у којој лежи још један део продукционог апрата незапосле. Наиме, летећи дугови, од момента кад је апарат потпуно запослен, не би имали задаћу да развијају делатност у постојећим предузећима, него би служили нашим инвестицијама. Не би се непосредно тиме формирао нов капитал, него би се тек стварао предуслов за његово формирање производњом у новим предузећима. Зато је уведен други начин, да се поруџбине финансирају боновима, уколико нису довољни редовни буџетски приходи. Названи су боновима за плаћање лиферација а за разлику од соло-меница нису се могли реесконтовати код Рајхсбанке, тако да су их приватне (банке могле да примајуу реесконт само уколико су располагале слободним средствима. Тај инструменат је, дакле, идентичан са обичном трговачком меницом. Ако није могао да реесконтује овај бон, индустријалац је могао да се нађе у стисци и да би постао ликвидан, морао би продавати ефекте. Тако је и дошло до веће понуде ефеката прошле године у августу, па да им је курс био попустио на берлинској берзи. С друге стране, потребе приватног капитала повећавале су се на тржишту капитала, тако да закључивање великих дугорочних државних зајмова није више било без конкуренције као до половине 1938. А баш те године расписани су били велики зајмови за консолидовање краткорочних обавеза Рајха, тако да се код последњег већ осетило да тржиште капитала није довољно ликвидно за онолике захтеве колики се постављају на њега,

Мако је издавањем бонова за плаћање лиферација морао да се повећа приватни кредит код банака, биланси на крају године показали су да је кредит јавне руке порастао још више. Док је 1935 први изнонсио 3,7 млд., други 30 млд. марака, до 1938 однос се променио 3,5, према 4,6 млд. Приватни кредит 1938 био је мањи него 1985, алиу њој се извршио обрт, јер су до 1937 приватни кредити опали код банака на 3,2 млд., тако да су 1938 први пут порасли. Тај пораст је незнатан, обзиром на то да је бонова за плаћање лиферација издано око 3 милијарде. Мако је до-

шло до промене финансиске политике, банке су остале јаче ангажоване у пословима јавног кредита него приватног. Код највећих банака као Dresdner,- Commerz-bank, ReichsКктед сесе осћаћ, последњи је порастао за 19/, док је код свих банака први порастао за 20—25%.

Дириговање немачком привредом нашло се, на тај начин пред неколико проблема. Требало је одржати производњу код високог напона до кога је доведена највише путем државних поруџбина. Држави је било потребно да дође до средстава поред пореских прихода. Али ако хоће да их добије зајмом, мора ограничити приватне емисије на тржишту капитала. Тиме би отежала инвестиције, а по привредном плану приватна индустрија требала је да их извршава. Проблем је, дакле, био у том како да се држава повуче са тржишта капитала, а да ипак дође до средстава којима ће покрити велике расходе. Решен је мовим финансиским планом о издавању пореских бонова.

Биће издане две врсте пореских бонова, [и П. Рајх, земље, општине, савези општина, државне железнице, пошта и друге правне особе, дужне су да исплаћују лифе-

_ рације и друге услуге привредника у висини од 40%

укупног износа рачуна у пореским боновима, а 60% У новцу. Половина тих бонова биће типа |, а друга [. Највише ће их издавати Рајх, и то код лиферација које су потребне за наоружање.

Министар финансија ставиће на расположење свим телима пореске бонове у износима који су им потребни. Они се неће употребљавати код рачуна мањих од 500, и за вишкове преко хиљаде, који су мањи од 500. Лиферант, који их је добио од државе, може их даље употребити за плаћања која има према својим лиферантима, опет до 40% износа рачуна. Код тога ови бонови потсећају на меницу, јер ће носити потписе свих оних кроз чије су руке прошли као средство плаћања.

Порески бонови типа ! примаће се за плаћање пореза од почетка седмог месеца по издавању, а типа П почетком 37 месеца. Први ће бити издани 1 маја 1939, тако да ће ! децембра почети прво плаћање пореза у њима. Они су бескаматни, али пружају извесне користи, које ће их учинити примамљивим, тако да је вероватно да ће се дуже времена задржавати у рукама једног те истог лица. Бонови типа ! примаће се по номиналном износу за плаћање пореза, а типа П за 12%о више, што је за три године равно камати скоро од 4% на номинални износ.

Лице које је држало пореске бонове ! непрекидно за последњих 10 месеци, може код билансирања да одбије 20%' од њиховог износа, дакле да искористи слободу која постоји у погледу процењивања вредности истрошених средстава за производњу, и да на тај начин смањи своју пореску обавезу. Овај проценат пење се на 25%, ако су бонови били у непрекидном поседу даљих 12 ме-

· сеца, код других 12 месеца пење се на 30% и код трећих

на 35%0. За предузећа код којих 25%• промета отпада на иностранство, пење се овај проценат за 10, ако држе GO-