Народно благостање

8. јули 1939,

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 421

II. NIŠTA MANJE NIJE NEKULTURNO TREĆE NAČELO

On naime veli da će cenu električne struje imati da odredi ban. Ostavljamo na stranu pitanje, zašto baš ban kao politička vlast, a ne kakvo drugo telo, koje bi bilo tako organizovano da se garantuje da bi ono to radilo isključivo po stručnom kriterijumu, a ne političkom i demagoškom. Ali bi svakako ban najlakše i najpre dohakao Fali.

Pitanje je, da li bi takvo načelo bilo u saglasnosti sa našim privrednim i pravnim poretkom.

Po našem pravnom poretku cena је rezultat saglasnosti dveju volja, ona je proizvod ugovora. Isti je slučaj i kod električne struje, s razlikom koja potiče iz prirode električne proizvodnje. Zato su potrebne investicije, koje se na dugi rok amortiziraju, zbog toga se ugovorom utvrđuje unapred cena u apsolutnim cilrama ili promenliivom skalom na osnovu određenog indeksa. Nigde na lopti zemljino| nema primera da se određivanje cena električne energije rezerviše suvereno za političku vlast. Nema, jer pod tim uslovima ne bi niko uložio kapital u električno preduzeće. Sa propisom da ban određuje cenu isključen je potpuno privatan kapital iz elektrifikacije.

Na to će može biti dobaciti autor, da je on učinio što treba da se spreči ta mogućnost, jer propisuje da cena mora biti tako podešena da poduzeće ne bude pasivno. Po toj novoj ekonomskoj teoriji ljudi ulažu kapital u preduzeća u nameri da ne budu pasivni. Do sada smo učili da se kapital ulaže radi postizavanja dobiti.

Sad dolazi nova teorija po kojoj je glavni motiv investicija, da se ne dobije ništa, ali i da se ne izgubi ništa. Dobit je nepoznata kategorija u političkoj teoriji slavnoga autora projekta. Po njegovoj redakciji, ban bi se ogrešio o javni interes kad bi cene odredio tako da poduzetnik ima dobiti. Jer cilj je precizno određen: ne dobit, već da ne bude pašivnost. Da je hteo pisac da obezbedi poduzetniku dobit, on bi upotrebio rečenicu koja se nalazi u nebrojenim našim zakonima, a koja bi glasila: da se cena ima podesiti tako da poduzetnik postigne primernu dobit.

Ni to nije sve. Treba se samo zamisliti u kancelariji u kojoj ban diskutuje sa poduzetnikom pitanje cena. Poduzetnik podnosi svoj prošlogodišnji bilans i račun gubitka i dobitka. Ban traži detaljan spisak izdataka. Sad će doći velike patriote da mu savetuju kako se analizira račun gubitka. Kazaće mu kako je kapital, stari razbojnik, pokušao da preko računa gubitka istera ipak dobit. On je, naime, dao velike plate i tantijeme svojim funkcionerima, natrpao mnogo činovnika, plaća skupo materijal itd. Nakratko, reći će mu da je poduzeće pokazalo za 30% više troškova no što bi to trebalo da bude. Ban bi imao da smanjuje pojedine pozicije izdataka prema raznim stručnim i prijateljskim mišljenjima. Smanjio bi račun izdataka za 30% i time bi stvorio pasivu od 30%, odnosno time bi se pojeo kapital za nekoliko godina. Cilj se dakle ne bi promašio. IV. VRHUNAC

Predložena načela se odnose i mogu da se odnose samo na budućnost. Prošlost je regulisana zakonima i drugim pravnim odruđima; ona ima svoj režim, koji će trajati dok traju poduzeća podignuta pod tim režimom. Taj režim može da se obeleži s nekoliko reči: svako preduzeće za prodaju i distribuciju električne energije ima svoj ustav, svoj ugovor sa nadležnom vlasti. Taj ugovor sadrži njegova prava i njegove dužnosti.

Nijedan kapital koji poštuje pravne propise neće da ulaže slepo. Pre nego što se izvrše investicije moraju one da budu do izvesnog stepena osigurane ugovorom ili zakonom; i drugo, treba da postoji sigurnost da dobit do koje on dođe svojom inicijativom neće biti konfiskovana samovolinim aktom vlasti.

Sasvim dobroćudno staje autor gornjeg projekta na teren postojećeg pravnog poretka rečenicom, da sve dozvole u oblasti električne privrede, izdane pre stupanja na snagu nove uredbe, ostaju u važnosti. Zatim dodaje jednu malu rečenicu: ali se na njih primenjuje nova uredba. Pa onda uzvikuje, да imaoci dozvola imaju u roku od tri meseca da podnesu banu svoje ugovore. Ako to ne učine, ban će imati pravo da izvrši reviziju tih ugovora i to o trošku poduzeća. Revizija ugovora i stečena prava! To treba da se slaže, po mišljenju autorovom.

Mletački trgovac Šajlok, na primedbu jednoga sudije, da bi skidanje litre mesa sa njegovog dužnika moglo imati za posledicu njegovu smrt, odgovara da je daleko od toga da traži njegov život, on traži samo ono što je ugovoreno — litru mesa i ništa više. To isto radi i projektant. U skladu sa našim pravnim poretkom on proklamuje neprikosnovenost stečenih prava putem ugovora, ali istovremeno proglašava da i oni imaju doći pod nov udar uredbe, a ona pak sadrži principe koji pretstavljaju sigurnu smrt svih postojećih električnih poduzeća privatnog kapitala. On neće glavu poduzeća, ali hoće da se uredba primeni na njih.

To je, po našem mišljenju, čist boljševizam, obučen u kožu jedne životinje, koja živi u nekim Кгајеvima naše lepe otadžbine.

Mi smo u zaglavlju ovog napisa stavili »jugoslovenski Meksikanci«. Da objasnimo zašto.

Pre godinu dana oduzeo je meksikanski pretsednik od engleskih i amerikanskih kapitalista njihovu imovinu uloženu u industriju nafte. Razlog je bio, da imaoci te industrije neće da odobre veće nadnice svom radništvu, nadnice kakve se sviđaju g. pretsedniku i njegovom sudu. Na to je Engleska prekinula diplomatske odnose s Meksikom, a Severna Amerika uložila najenergičniji protest. Pretsednik se isprsio pred radnicima tvrdeći kako mu niko ništa ne može. Međutim, odmah posle toga industrija nafte je pala u najveću krizu. Kupaca za devize nije bilo, a ni u kliringu se nije roba mogla prodati, jer nije bilo brodova. Umesto veće nadnice radnici su dobili nižu nadnicu i jedan deo je Ostao bez posla. Optimizam pretsednikov se Drzo skrhao. Da skratimo priču! G. pretsednik je morao pristati da da puno obeštećenje kapitalistima čiju je imovinu zgrabio. То ти je omogućilo da industrija nalte iziđe iz najteže situacije.

Pretsednik je računao da je ipak jevtino prošao, dajući obeštećenje, a uzimajući industriju u 5уоје ruke. Ovih dana je dobio drugi udarac, mnogo teži. Naši čitaoci će naći u današnjem broju opširan izveštaj o promeni politike srebra od strane Severno-amerikan-– skih država. Ukratko rečeno ona se sastoji u tome da je Amerika prestala da kupuje strano srebro po U{VI= đenoj ceni. To je imalo za posledicu slom cene srebra na svetskom tržištu. Međutim, najveći proizvođač srebra u svetu je Meksiko. Dok je u industriji nafte bilo zaposleno 16.000 radnika, dotle je u rudnicima srebra zaposleno 5 puta više, 60.000 radnika. Celokupno to radništvo se nalazi pred katastrofom. Cena srebra je takva da je eksploatacija srebrnih rudnika nerentabilna,