Народно благостање

15, јули 1939.

Iz uredništva

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 435

РРОТЕМ

— роуодопа ргуе когпјекетсаје роборгћукесћ КОошЋОока —

Od prvog dana svoga izlaženja »Narodno blagostanje« ukazivalo je na potrebu osnivanja poljoprivrednih komora, kako bi najveći i osnovni društveni sloj jugoslavije dobio svoje profesionalne organizacije preko kojih bi mogao da daje sugestije i da utiče na državnu ekonomsku politiku. Najzad, komore su osnovane; 16 iuna održana |e prva međukomorska konferencija u Beogradu. Pitanja o kojima se raspravljalo na konferenciji izneta su u rezoluciji. Po konstatacijama i zahtevima iznetim u rezoluciji nama izgleda da su i poljoprivredne komore pošle putem ostalih profesionalnih ограштаcila koje su se sve do skora udaljavale od konkretnih i stručnih problema i prenosile težište svoje akcije na politički teren. Stoga smatramo za potrebno da se kritički osvrnemo na nekoliko problema iznetih u rezoOluciji. |

· Pored ostaloga komore su pokrenule i ova pitanja: opštinske trošarine, otkup i stokiranje vune, cena шјаrica, smanjenja podvoza za hranu namenjenu pasivnim krajevima, izrade privrednog odnosno poljoprivrednog plana, organizovanja državne i zadružne proizvodnje izvesnih artikala potrebnih poljoprivredi, organizacija poljoprivrednog kredita, unapređivanja industrijskih biliaka i svilarstva u Južnoj Srbiji.

Komore, sasvim ispravno, konstatu|u da su opštinske ftrošarine i suviše visoke, da ih bezuslovno treba smanjiti i da treba dozvoliti poljoprivrednicima đa u velikim gradovima svoje proizvode neposredno prodaju potrošačima. Oba zahteva su potpuno opravdana. Trošarine su visoke i na zemljoradničke proizvode i na one koje zemljoradnici kupuju. Prema tome, i jedne i druge treba smanjivati.

Pitanje vune, po mišljenju komora, treba rešiti na taj način, da se otkup vrši prvenstveno preko zadruga i da se stvori rezervni stok. Ovako postavljen zahtev pokazuje da pitanje nije dovolino proučeno. Domaća proizvodnja vune nije ni iz daleka u stanju da pokrije unutrašnju potrebu, što ima za posledicu znatan uvoz. S druge strane devizne teškoće, u poslednje vreme, sve više otežavaju uvoz i samim fim stvaraju povoljnu konjunkturu za domaću vunu. Pri takvim okolnostima državna intervencija nije potrebna. U mesto toga poljoprivrednici bi imali sami da se slože i da putem zadrugarstva organizuju preuzimanje i prodaju VUne. Zadrugarska organizacija u ovoj oblasti utoliko |e lakša, jer je proizvodnja vune ograničena na nekoliko područja, pa bi se zadružnom organizacijom mogla vrlo lako da obuhvati. Zahtev za stvaranje rezerve, pri deficitarnoj proizvodnji, nema nikakvog smisla.

Za uljarice traži se: da se cene utvrđuju u mesecu julu, da se cene povećaju i da se uvezene uljarice prodaju fabrikama po ceni 100% višoj od utvrđene cene. Ovako postavljeni zahtevi pokazuju da poljoprivredne komore totalno ne poznaju režim uljarica koji је гамедеп 1936 g. Pre svega, cene uljarica nemoguće је utvrđivati u julu mesecu. U to vreme još је neizvesno kakav će biti prinos glavne uljarice-suncokreta, kako će se kretati potrošnja ulja u zemlji u toku ekonomske godine, kao i stanje zaliha sirovine i ulja Tabrika pri

kraju kampanje, što sve prestavlja elemente za određivanje minimalne cene. Zatim, minimalne cene koje su do sada utvrđivane vazda su bile veće od svetskih, pa bi njihovo dalje povećavanje, koje bi imalo za posledicu povećavanje rentabiliteta, odnosno proizvodnje, na jednoj strani povećavalo cene ulju, a na drugoj gubitak državne intervencije, jer bi se viškovi mogli da izvoze samo po svetskim cenama. Takva politika cena sa nacionalno-ekonomskog gledišta bila bi potpuno neopravdana i štetna. Što se tiče zahteva da fabrike plaćaju 100% preko minimalne cene za uvezene uljarice on je apsurdan. Režim uljarica, pored ostaloga, statuirao je i monopol uvoza. Prema tome, uvoz 5еmena, koji dolazi u obzir samo u godinama nedovoljne domaće proizvodnje, nema nikakvog uticaja na domaće cene odnosno na domaću proizvodnju. Ako bi se ovaj zahtev usvojio onda bismo došli u položaj da bi u godinama dovoljne proizvodnje mogli da imamo tako visoke cene ulja koje bi upropastile domaću potrošnju i fabrikaciju jestivog ulja.

Isticanje zahteva za smanjenje podvoza za prevoz hrane u pasivne krajeve pretstavlja jedno socijalno- političko pitanje koje izlazi iz okvira delatnosti poljoprivrednih komora. To pitanje samo delimično interesuje poljoprivrednike u ovim krajevima, ukoliko su upućeni na kupovinu hrane. Za njih je ono i rešeno izdavanjem besplatnih uputnica za prevoz hrane. Taj sistem međutim, u praksi se pokazao vrlo rđav bez obzira da li su uputnice dobijale opštine ili privatnici. Preта tome, problem snabdevanja hranom pasivnih krajeva nije pitanje novih povlastica, već promene režima.

Privredni plan prestavlja parolu koja je kod nas na dnevnom redu od 1925 godine, kada se u našoj javnosti prvi put počelo da govori O poljoprivrednoj krizi. Do sada ovu parolu podržavale su samo staleške organizacije privrednika. Međutim, još se nije desilo da je ma koja strana iznela i konkretno šta bi imao da znači ovakav jedan privredni plan. Verovatno da to niko ne zna, pa ni sama vlada kojoj se ovaj zahtev upućuje. Kako ovaj zahtev staleške organizacije skoro uvek vezuju sa potrebom da se u privrednim pitanjima čuje i njihovo mišljenje, nama izgleda da se uopšte ne radi o privrednom planu kao jednom zbiru smernica po koima bi se razvijala privredna delatnost uticajem države, već prosto o uticanju na državnu ekonomsku politiku. Tako su izgleda privredni plan shvatile i poljoprivredne komore, jer u istoj tačci one traže da država posveti pažnju ekonomskom organizovanju poljoprivrednika. Koliko je nama poznato ekonomska organizacija poljoprivrednika postoji. To je zadrugarstvo. Nedostajala je profesionalna organizacija koja je poljoprivrednim komorama takođe sprovedena. Prema tome, zemljoradnici imaju, kao i ostali društveni redovi, potpunu organiza-– ciju. Tu se od države nema više šta da traži. А да dr-

ava Čini više i no što treba, dokaz je obično finansijsko

pomaganje zadrugarstva. Ako bi se pak od države zahtevalo da stvara i zadrugarstvo, to bi značilo promenu sadanjeg privrednog sistema u državno-kapitalistički. Tendencija ka državnom kapitalizmu došla je naročito do izražaja u zahtevu za državnom organizacijom