Народно благостање

Страна 436

proizvodnje fabričkih artikala koje troše zemljoradnici, kao što su poljoprivredne sprave i mašine, serumi, cepiva, insekticidi, veštačka đubriva, plavi kamen i cement. Naš privredni sistem počiva na privatnoj inicijativi koja je razvila delatnost i u proizvodnji sviju navednih artikala. Ako bi se sada, pored privatne proizvodnje koja je u nekim pomenutim artiklima i suficitarna, organizovala i državna, to bi značilo raspikućstvo i upropašćenje kapitala uloženog u odnosne grane. Takva politika za zemlju oskudnu kapitalom bila bi katastrofalna. Ako pak država smatra da izvesne grane proizvodnje, zasnovane na privatnoj inicijativi, ne rade u skladu sa opštim interesima i potrebama onda put za rešenje pitanja nije ni u kom slučaju osnivanje novih preduzeća već eksproprisanje postojećih.

U posebnoj tačci komore ističu potrebu da se ponova prouči pitanje zemjoradničkih dugova i budućeg kreditiranja poljoprivrednika. Iz ovakve lakonske stilizacije ne vidi se šta su komore mislile pod ponovnim proučavanjem pitanja zemljoradničkih dugova. To pitanje je, i ako na način protivah svima ekonomskim načelima, skinuto sa dnevnoga reda. I baš zbog takvog rešenja ovoga pitanja otvoreno je drugo — mnogo Važnije i prešnije — pitanje nove organizacije poljoprivrednog kredita. O tome pitanju pak komore, kao profesionalne organizacije poljoprivrednika trebale bi da kažu nešto više.

U posebnoj tačci komore konstatuju da proizvodnja opijuma, pamuka, duvana i svilarstva u Vardarskoj banovini, pod dirigovanim sistemom, veoma slabo napreduje i da opravdane interese proizvođača treba što bolje zaštiti. Sva četiri artikla predmet su državne intervencije. Cena za opijum određena је prema uslovima unovčavanja u inostranstvu i veća je (za 80%) od cene koju npr. dobijau turski proizvođači opijuma, kao i za oko 20% od cene po kojoj zemlje izvoznice (npr. Rusija) prodaju opijum na svetskom tržištu. Ako bi država povećala cenu ona bi fime dala podstreka za povećanje proizvodnje što bi, pri sadanjim moguć-

Из уредништва

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 28

позита izvoza, nametnulo državnoj intervenciji veći teret jedno zbog povećanja gubitka pri izvozu, a drugo zbog troškova sa kojima je skopčano držanje stoka. Za pamuk proizvođačima je garantovana 50% veća cena od američkog pamuka. Duvan je monopolski artikal, ali i pri sadanjim cenama koje plaća monopolska uprava postoji stalno tendencija za širenje kulture što je nesumnjivo znak rentabilnosti proizvodnje. Svilene čaure prestavljaju pitanje organizacije zadružnog otkupa i na– bavke potrebnih kredita. Na toj osnovi ono je i rešeno. Rešavanje ovih pitanja, kako to traže poljoprivredne komore, zamišljeno je najjednostavnijim povećanjem otkupnih cena bez obzira na posledice, na niz ostalih interesa koje bi to povećanje tangiralo. Takva rešenja, koja kod nas dolaze najvećim delom iz čisto političkih interesa, uvek su najgora.

Na konferenciji je dosta dugo diskutovano o pitanju cene pšenice za pretstojeću žetvu. Komora Dunavske banovine predložila je da se traži od vlade da utvrdi cenu od 180 din. Protivu toga rešenja ustala su komore iz pasivnih banovina. Usled toga u rezoluciju nije ušao zahtev u pogledu visine cene pšenice, Već samo naglašena potreba »da država interveniše u ciljt postizavanja što boljih cena pšenice, stoke i voća«.

Čineći gornje napomene nama je stalo da poljoprivredne komore uvide da ovakav rad ne vodi ničem pozitivnom. One, po našem mišljenju, treba da budu središta sistematskog obrađivanja agrarno-političkih problema i to isključivo sa nacionalno-ekonomskog gzledišta u kome, s obzirom na našu privrednu strukturu, vazda dominiraju interesi sela. To može da bude samo pod pretpostavkom ako komore ne pođu putem ostalih staleških organizacija, kao što bi se to moglo da zaključi iz ove prve rezolucije, i ako parole i fraze koje ne znače mišta, zamene stvarnim predlozima na osnovu temeljnog i svestranog izučavanja stanja i potreba naše poljoprivrede i sela. Samo kao takve one mogu postati korisni i efikasni organi naše agrarne politike, koje ova do sada nije imala i koje treba da dobije u komorama.

Утицај технике на стратегију

Ратна опасност учинила је стратегиске проблеме најактуелнијим, онако као што је светска привредна криза око 1932 учинила популарним проблеме политичке економије. У тој коњунктури стратегиских проблема можда су данас преплавили штампу они исти стручњаци који су то били и за економске проблеме. Џорџ Елиот изгледа да је један од таквих, а да он не може да има велико име међу војним стручњацима, сведочи и његов чланак објављен у „Политици" од 4 јула т. г. Не би било вредно да се одговара онима који погрешно или површно покушају да дају слику будућег рата. Али пред његовом опасношћу постаје насушна потреба да се проблемима рата да најшири публицитет. А Елиотов чланак изгледа да је писан заборављајући главни моменат, утицај технике на стратегију.

Прва тешкоћа у одређивању слике будућег рата лежи у питању ко ће с ким поћи и ко ће кога

издати од оних који се засада држе под руку. Мако има изгледа за рат само између блокова ауторитативних и демократских држава, тешко је предвидети коалицију с обе стране. Па кад се ради само о претпоставци, могли бисмо узети Елиотову поделу, с једне стране Немачка, Италија, Мађарска и Шпанија, с друге стране Енглеска, Француска, Пољска, Румунија, Турска и Грчка.

Код овакве коалиције с обе стране, Елиот покушава да одреди фронтове, и узима три области, Средоземно море, источну област на пољско-немачкој граници, и западну на француској, холандској, белгијској и швајцарској граници према Немачкој, и пиринејску границу. У средоземној области предвиђа три ратна подручја: Египат, зато што ће се борба водити о Суецки канал, Гибралтар и Дарданеле. На пољској граници борба би започела с југа, из Прикарпатске Украјине и на северу, да би се Пољској одузео Коридор. А на западу,