Народно благостање

22, јули 1939,

зора: прво је за 35%/' мање порасла од друге. То значи да се процес нивелације надница продужио и у периоду пораста номиналне наднице што доказује да се прилике на тржишту радне снаге у перкоду побољшања коњунктуре нису осетније поправиле. Однос понуде и тражње на тржишту рада и у овом периоду, са гледишта куповне снаге радника, био је дакле неповољан. Док је у 1981 разлика између обезбеђене београдске и Сузорове наднице изчосила око 5 динара, последњих година она се креће око 1,50 дин.

У 1938 год, према 1930 год. просечна обезбеђена радничка надница код Оузора (за Београд) пала је за 19%. Taj пад сам по себи не значи ништа ако се не доведе у везу са кретањем трошкова живота у истом периоду нз чега се може закључивати о стању реалне наднице кас мерила положаја радничке класе. Из анализе цена у прешлом броју ми смо видели да се цене на мало за 10 поена у Југослвији крећу у скупном индексу на нивоу 1930 г. То је нарочито случај са храном и огревом, дакле са оним што претставља основну и неодложну потребу жизота. Према томе, да би реална надница била иста као 1930, номинална надница морала би такође да буде иста. Како је међутим она пала значи да је пала и реална надница. Ту чињеницу потврђују две појаве: стални апсолутни пораст упослености женске радне снаге и све већи број запослених уз акордну зараду. сУвлачење породичних чланова (жене и деце) у процес привређивања доказ су повећања рада за обезбеђење минимума егзистенције.

и реј.

Koliko je engleska nacija пеmilitaristička, pokazalo se kod opozicije prema zavodienju vojne obaveze, iako je iavno mišljenje složno u tom da su zbog međunarodnih odnosa potrebni ogromni troškovi naoružanja. Najjaču opoziciju daju radnički pretstavnici u parlamentu, iako su oni najjače napadali vladu zbog neodlučnosti u spoljnoj politici. Odlučivši se na uvođenje vojne obaveze vlada је najavila i svoju finansisku politiku za slučaj rata, tako da je s tim ekonomska strana pripremanja narodne odbrane još uvek značajnija u čitavom programu nego čisto vojnička. Ministar finansija upotrebio je originalan izraz za Žrtve koje će morati da podnese svaki poreski obveznik u ratu: »conscription of wealth«, skovan prema »conscription of men«. Kao što se od liudi traži da se fizički stave na raspoloženje, tako isto ima da bude tretiran i imetak. Ali kao što se kod rekrutovanja mora da postupa odmereno, da pozadina ne bi ostala bez radnih ruku, kod ratnog oporezivanja mora se takođe postupati po izvesncm ekonomskom ključu. Na tom pitaniu u Engleskoj su podeljena mišljenja. Leberisti su shvatili oporezivanje u ratu kao izvesnu socijalističku meru. Sa suprotne strane smatraju da finansiranje rata treba provesti tako da nacija da maksimum koji je potreban za vođenje rata, ali da tim ne budu poremećeni osnovi nacionalne privrede. Zato desnica odbacuje svaki drugi smisao ratnom oporezivanju osim praktičnog.

Finansiski plan budućeg rata trebalo bi izgraditi i sprovoditi po iskustvima, koja su stečena u prošlom. Troškovi rata izneli su 1918 god. 2,7 milijarde funti sterlinga. Ne može se tačno utvrditi koliki je bio nacionalni dohodak te godine. Pred rat, 1913, on je cenjen na 2,250 miliona. Ali 1918 cene su bile za 115% iznad onih 1913, tako da bi dohodak mogao da bude 4,850 miliona. Međutim, pošto je proizvodnja 1918 bila mnogo intenzivnija, iako neproduktivna, jer se radilo za rat, novčana vrednost nacionalnog dohotka mogla je da bude oko 5.500 mil. funti. Dakle, ratni budžet pojeo je polovinu nacionalnog dohotka. Treba računati s tim, da će troškovi

Kako Englezi zamišliaju ratne finansije

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 455

sledećeg rata iznositi najmanje pola nacionalnog dohotka. »Economist« ističe u vezi s tim jedan momenat koji je za finansiranje rata neobično važan. Država ne može u ratu da ima ikakvog interesa u tome da oporezuje imetak. Nioj je potrebna određena količina ratnog materijala, koji je DTrOiZvod rada u toku jedne godine, a nema ništa od toga sve kad bi joj se ustupile fabrike, zgrade, zemljište itd, Nacija treba da polovini svog godišnjeg proizvoda da oblik ratnog materijala, pa da se on uzme od nje putem oporezivanja polovine nacionalnog dohotka, ili drugim kojim putem. Prema tome ideja socijalizacije putem oporezivanja u ratu ne može da bude od koristi samom vođenju rata. Pa kad ie tako, onda koji je način da se digne polovina nacicnalnog dohotka?

Današnii nacionalni dohodak u Enpgleskoi ceni se na 5.000 mil. funti. U ratu kad se bude radilo duže i s Više. radnika popeće se na 6.000 miliona. Danas država uzima 1,300 miliona za svoje potrebe. Kako od 6.000 može uzeti 3.000 mil., pretpostavljajući da se vrednost novca neće promeniti?

Jedan način bio bi da država ostavi nepromenjenu kupovnu snagu poreskih obveznika, a sama da nađe posebne izvore svojih finansija. Takvom kupovnom snagom Oma bi konkurisala privatnoi, a posledica bi bila skakanje cena. Ukoliko bi dohodak privatnih lica ostao nepromenjen, kad skače cena i za koliko skače, smanjila bi se njihova potrošnja. U ratu je neizbežno to ograničavanje potrošnje, samo pitanje ie načina. Ne može se zaprečiti da dohodak izvesnih lica ne raste zajedno s cenama. Tada bi njihova potrošnia mogla da ostane nepromenjena, ali bi utoliko bio teži položaj ostalog dela nacije s nepromenjenim prihodima. I kao što su teške socijalne tako i privredne posledice inflacije. Prema tome inflacila ne sme da bude metod finansiranja rata, iako ie teško zamisliti finansiranje bez njenih posledica.

Najidealniji način bio bi kad bi se mogao porezom uzeti onoliki deo nacionalnog dohotka koliki je potreban za rat. Kad se oporezuje polovina nacionalnog dohotka rezultat ie isti kao i da je inflacijom ograničena potrošnia na polovinu. To je prisilno ograničavanje, a đdobrovolino je ako se publika odluči da u obliku zajma dadne polovinu svojih prihoda državi za rat. Ali zajmovi tovare teret koji pada na sledeće generacije. Ako je oporezivanje naipovoliniji način, gde su mu granice? One nisu više tako nepomične u ratu kao u miru. U miru stopa oporezivanja mora da bude odmerena tako da ne koči proizvodnju. U ratu taj obzir je manji. »Economist« predlaže da se porezom uzme Što se može više za rat i da se uvede porez koji će pogađati izvestan višak dohotka, a ne samo višak dobiti kao što se praktikuje sad. 1 treba da se glavni prihodi osiguraju neposrednim porezom, mesto DOsrednim. Jer samo tako će se postići da tereti rata padaju ravnomerno na sve. Možda je, kaže list, alarmantno predložiti da višak prihoda od 5.000 funti u celini ima da pripadne državi, ali na to treba misliti, odbacujući u principu da se i jedna funta uzme za rat od postojećeg kapitala.

ure TOrOBauKa MeHHMIa губи се из портфеља трговачких банака. О томе смо донели податке 1937 у броју 35 из којих се видело да су 1936 г. ове банке уложиле више капитала у државне хартије од вредности, док је пласман у менице опао. На бази 1929—100 у Канади је до 1936 пласман у државне хартије повећан за 325%, а у менице опао на 50%о, у САД 265 и 42, Енглеској 260 и 94, Немачкој 175 и 58, Пољској 130 и 47, Француској 90 и 70, Белгији 74 и 56, Италији 100 и 62.

Ова промена у структури пласмана објашњавана је повећањем државних поруџбина у вези с јавним радовима. Међутим, детаљније испитивање показује да су проме-

Трговачка меница нестаје

KO IO O