Народно благостање

27. август 1939,

Из уредништва

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 533

Пред кодификацијом девизног права

КАРАКТЕРИСТИКА НАШЕГ ДЕВИЗНОГ РЕЖИМА

Пре рата нико није могао ни слутити појаву једне нове и врло обимне области права која се из невоље назива девизном. Из невоље, јер је много ширег обима но што то индицира реч девиза. Под девизом се разуме упутница — у најширем смислу речи — која гласи на страну валуту и која је платива у иностранству. Девизно право обухвата не само цео платни промет преко границе, већ и низ других заграничних имовинских транзакција. Загранично облигационо право, страни новац (валута) и уговарања и плаћања у страној валути у земљи. Ни данас се девизно право не може да обухвати једном кратком дефиницијом, а на његовом почетку нити је било једне уопште идеје као основице, нити ма и најмање претставе о каквом систему. Оно је чедо казуистике"). Обим девизног права је колебљив и неодређен. Он се шири стално уношењем нових односа под његов удар. У њему нема довољно логике ни пуно доследности. И гледиште на једно исто питање мења се стално, често до противуречности. Његови прописи су производ потребе једнога дана и начина гледања односног референта на то како односно питање треба да се реши. Сутра се исто може да промени и да уследи сасвим нов пропис.

Девизно право је оружје за одбрану народне привреде од неповољних валутних промена и њиховог штетног дејства на народну привреду. Оно има за задатак да спречи или да сведе на најмању меру последице поремећаја равнотеже односно пасивитета биланса плаћања; или конкретније казано, његов је задатак да укупност девизних средстава распореди према потреби народне привреде. На место аутоматског снабдевања појединаца девизама, девизно право регулише задовољење потребе народне привреде за девизама по њиховој прешности. А да би се то постигло уводи-· се реквизиција притичућих иностраних платежних средстава. Државни девизни монопол је само последица основног циља девизног права, да се потребе за девизама једне народне привреде покривају по скали прешности.

у „Сама чињеница да је наше девизно право имало да се оснива једино на наредбама Министарства финансија није морала произвести и отсуство система У досадашњем примењивању. То је, на жалост, ипак наступило од 1981 године до данас, због тога што „наредбе или нису биле органски везиване или им се није давало својство делова прописа Девизног правилника. Наше, да га назовемо Девизно право, није изграђивано на бази једног теоретски и хармонично постављеног система. Оно се стварало из мера које су донашане према конкретним потребама и приликама. Сматрало се да су све мере привременог карактера и да зависе једино од ванредних прилика у светској девизној привреди.

Овакве околности, под којима је стварано наше девизно право, дошле су сасвим јасно до изражаја и у начину доношења појединих мера. Заступљени су сви облиUH: почевши од уредаба па све до расписа, решења и упутстава. При томе је међутим, значајно то, да наредба, као индивидуални правни акт управне власти, није нигде нашла довољног изражаја".

Д-р Вуксановић и Н. Поповић, Контрола заграничног платног промета, стр. 11,

За наш девизни закон не може се рећи да је имао јасну претставу о разлогу и циљу девизног права. Цело наше декретовање у области девизног права има две карактеристике. У погледу узрока валутних поремећаја, стоји на скроз ненаучном гледишту да је свему томе крив шпекулант — насупрот необоривој доктрини Политичке економије, да шпекулант не може да ствара промене; већ само да искоришћава исте и у крајњем случају да их заоштрава. А у погледу систематском одликује се наше девизно право кратковидношћу, бирократском формалношћу, прецењивањем ефикасности предузетих мера и осуством основног погледа, што је имало за последицу проширење обима девизног права далеко преко потребних граница (то важи напр. за промет хартијама од вредности, за задужење на страни итд.).

Наша је дужност да истакнемо да је наша стручна јавност одавно указала на потребу консолидовња и реформе нашег девизног права. Највећа заслуга припада д-р Владети Вуксановићу и Ненаду С. Поповићу, са њиховом студијом „Контрола заграничног платног промета" из 1936 г.'). Они су указали како на несистематичност наших девизних прописа, тако и на недостатке њиховог публицитета. У самом предговору веле они: „Сматрамо да установама овлашћеним за рад нису потребни само девизни прописи и разна решења главних девизних органа, него још и стручна објашњења, а све то систематски сређено и приступачно свакоме". У ствари штогод је урађено у побољшању публицитета и прегледности девизних прописа који су на снази, све је учинила приватна иницијатива. Оно што је требало да се уради службено, урађено је приватно, при чему на првом месту стоје дела Љубисављевића и Софреновића, која су неопходни приручник интересентима и без којих не знамо како би уопште свет изишао на крај у тој материји.

Ми смо у прошлом броју јавили да се ради на кодификацији нашег девизног права. Требало је дакле много времена, па да се да слетство једноме захтеву, чије је постојање било познато меродавним факторима и без сугестије од стране стручњака. Кодификација ће само да упрости систем, да избрише излишно и да уклони оно што је противуречно, остављајући на снази оно што важи и данас. Тиме је необично много добивено и наша народна привреда с нестрпљењем је очекује. Али то не значи да се може остати при овој несистематичности. Наше девизно право мора добити своју основну идеју, свој дух, свој систем. Другим речима ми морамо израдити теорију нашег девизног права. Само тако можемо знати које области она може да обухвати, шта се има да угрози казнама и какве се казне уопште могу да примене.

У новој кодификацији девизног права пооштравају се казнене санкције. Уводи се лишење слободе и то затвор и робија. Правна филозофија познаје две теорије казне. По једној је казна одмазда за учињену кривицу. Њена основа је „око за око,

зуб за зуб". Та теорија је застарела. Друга, гледа