Народно благостање

Сграна 534

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 34.

у казни средство којим се може спречити дело које се угрожава казном. Претстојеће пооштравање девизних сакција треба посматрати са те тачке гледишта, при чему се намеће као прво питање, да ли ће се постићи жељено дејство.

Наше време је прилично богато разним формама девизног законодавства, тако да није тешко наћи примере. Немачка је најсавршеније изградила свој девизни режим. Она је успела да спречи обилажење и злоупотребу девизних прописа у робном промету, пошто држава има савршену контролу исплате фактура. Ова се искључиво обавља преко клиринга, чија је централа државна. Контрола над банкама толико је разграната у Немачкој, да ни оне не могу да изигравају девизне прописе. Као једини начин изношења капитала из Немачке остало је криумчарење готовог новца. Пошто страних валута нема, из простог разлога што их нико не уноси у Немачку, криумчаре се немачке новчанице. И ако шверцери морају марке продавати у иностранству у бесцење, по курсу који одговара 6—7 дин., док је званична нотица 21 дин., криумчарење немачких новчаница узело је велике размере. У Лондону су се појавили врло велики износи. То је дало повода и „Економисту“ да забележи једном гласове, да је немачка влада сама извезла новчанице и продала их за слободне девизе. Га сумња се заснивала и на томе што су новчанице, које су се појавиле у Лондону, биле сасвим нове још несавијене и неупотребљене. Причало се и то да немачке власти зажмуре једним оком, при увозу тих новчаница. Енглески морнари на пр. могу их слободно трошити у немачким лукама. Те верзије су наравно нетачне. Те новчанице потичу од криумчарења. И ако је оно узело врло велике размере немачке власти успеле су да ухвате само неколико лица, која су се бавила тим послом и то само међу већ а рпоп сумњивима, који су били под присмотром власти. Друга земља која је применила апсолутан надзор државе над девизним пословањем је Италија. Али ни она није успела да спречи криумчарење и упркос сталном пооштравању казнених прописа. Најбољи доказ за то је, да је пре кратког времена предложена смртна казна за девизне прекршаје.

Ако сад бацимо поглед на Француску и Енглеску, у којима постоји забрана извоза капитала без санкција, видимо да се може постићи ефекат, а да се не прети тешким казнама. Француска и енглеска влада нису требале ништа друго да ураде него да се споразумеју са банкама у часовима када нису желеле извоз капитала.

И у нашем девизном законодавству су већ од почетка садржане казнене одредбе, прва у чл. 9 Закона о уговору између Државе и Народне банке за извршење Закона о новцу, који предвиђа новчану казну до 300.000 дин., а у тежим и поновним случајевима још и одузимање права рада девизама и валутама. Како и упркос казне криумчарење није престало Закон о казненим санкцијама пооштрио их је и то увођењем новчане казне до 750.000 дин. и претварањем исте у затвор до најдуже 6 месеци. Али ни те казне нису спречиле криумчарење. За време обилног прилива страних валута и злата у 1937 г. није било потреба за криумчарењем. Курсеви на црној берзи у то време нису били виши од званичних. После, а нарочито у времену после аншлуса Ау-

стрије и присаједињења Судетских крајева, узнемирили су се извесни капитали у Средњој Европи. Почели су да беже, и то у првом реду јеврејски. У то време је узело већег маха криумчарење и код нас. На црној берзи постигнуте су фантастичне цене. Енглеска фунта је рађена и по 400 дин. Санкције нису могле да спрече рад црне берзе и извоз капитала. Није помогло ни то да се ислеђење вршило по одредбама кривичног закона, који се употребљава према починиоцима тешких кривичних дела. Било је још и поступака према криумчарима, што није било ислеђење нити казна, али ипак много страшније и од једног и од другог и о чему се не може писати. Упркос тих драконских казни ефекат није био никакав. Похватано је, ако не кажемо превише, 50 криумчара, а констатовани износи криумчарења били су минмални. Међутим, поуздано се зна, да је из земље отишло на стотине милиона капитала. У случајевима где извоз капитала изгледа као једино средство за спасавање имовине он ће се практиковати и под претњом најтежих санкција; а има, међутим, криумчарења које капитулира пред малом новчаном казном. Све зависи од калкулације. Код нас се већ давно изгубило криумчарење ради богаћења, а настало је оно из очајања. Против тога нема другог лека него створити услове, који га чине излишним. Држава би се у сваком случају требала чувати — у интересу свог престижа — да пропише санкције које би остале мртво слово на хартији.

Уосталом, казнене санкције у девизном праву имају код нас сасвим други значај но и у једној другој земљи. Пре свега постоје код нас извесни односи, трансакције које су кроз противне Девизном правилнику, а које се толерирају свесно и без устезања. Даље, од 1931 год. биле су три периоде у којима су сами девизни органи, који су позвани да пазе над извршењем Девизног правилника, исти газили. Не можемо заборавити да је Народна банка преко једног члана свог Управног одбора куповала злато и девизе на пијаци по ценама које су биле далеко изнад цена, које је она плаћала јавно, у легалном промету. Даље, биле су две периоде, за време док је Народна банка одузимала 75—90% увозничких девиза и кад је била главни лиферант девиза увозницима, у којима је затварала врата пред навалом увозника и упућивала их на овлашћене банке. Ове су тада трговале девизама за рачун легалне потребе потпуно ван Девизног правилника. Народна банка била је срећна што се је увозничка потреба на тај начин ипак задовољавала, а други надзорни орган месецима је затварао очи пред том чињеницом, јер је и он сматрао то за најбољи излаз.

Не може орган, који је овлашћен да изриче казне по Девизном правилнику, једанпут да затвори очи, а други пут да виче како му казне нису довољно строге.

Наш девизни режим није тоталан, стопроцентан; он се колеба између либерализма и везивања према приликама на девизном тржишту. Тако је било и тако ће бити. И тако је боље, јер код тоталитарног девизног режима држава не може да преноси бригу о снабдевању земље девизама на другога, већ има сама да се побрине за девизе и за њихову расподелу — односно да их стопроцентно „бевиртшафтује". То није работа за нас, па према томе треба подесити и казнене санкције. |