Народно благостање

28. октобар 1939.

Iz uredništva

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 675

Васавттс о јесбелјти оа ркељзезе еноз | сећа

Naša ekonomska literatura i suviše je siromašna prema bogatstvu naših ekonomskih problema. S interesovanjem čitamo svaku knjigu koja pokušava da doprinese rešenju ili barem rasvetlenju tih naših aktuelnih problema. To naročito važi kada je reč o knjizi takvog autora, kao što je Rudolf Bičanić, koji je u neku ruku zvanični ekonomist Hrvatske seljačke stranke. On ne samo da mnogo čita, nego i mnogo piše u oblasti ekonomskih problema, a takvih ima kod nas vrlo malo.

U svojoj novoj knjizi »Pogled iz svetske perspektive i naša ekonomska orientacija« Bičanić obrađuje dva aktuelna problema. Interesantniji se nisu mogli odabrati. U prvom članku postavljeno je pitanje kakva je stvarna struktura naše privrede, u kom se pravcu ona razvija i kakva treba da bude naša politika podizanja narodnog blagostanja. Drugi članak obrađuje problem kakva treba da bude naša ekonomska politika prema privredama velikog prostora.)

Ovde ćemo se osvrnuti samo na prvo pitanje. Odmah moramo na napomenemo da se potpuno slažemo s Bičanićevom tezom, da su glavne karakteristike naše privrede: agrarna prenaseljenost i siromaštvo kapitalom. To je teza koju »Narodno Blagostanje« zastupa godinama.

Uz takve preduslove i razvoj naše privrede ide u vrlo nepovolinom pravcu. Glavna karakteristika tog razvoja je, da se stanovništvo množi brže nego što se povećava kapital.

To su osnovne i nepobitne činjenice, a. ujedno i nedaće našeg ekonomskog života, što pisac ilustruje obilnim materijalom. Mi se ne slažemo sa izvođenjem svih dokaza na osnovu tog: materijala, ali se slažemo sa rezultatom do koga na kraju dolazi.

Jugoslavija je zemlja u kojoi na jedinicu površine u polioprivredi dolazi mnogo radne snage, a vrlo malo produktivnog kapitala. Dok je takav odnos, razvoj privrede može da bude vrlo spor, a zemlja će uvek davati izgled privredne zaostalosti. Naš interes mora da leži u tome da se odnos promeni, tako da na jedinicu površine dolazi što više kapitala. Takvo stanje je stvar-

nost u nekoliko evropskih zemalja, Danskoj i Švajcarskoj. Zbog siromaštva kapitalom mi nemamo mogućnosti da zaposlimo suvišnu radnu snagu sela u industriji ili neseljačkoj ekonomiji, tako da višak stanovništva ostaje na selu i ne samo da tako koči dalji razvoj poljoprivrede, nego pretstavija i stalan uzrok naše ekonomske i socijalne napetosti.

. Po Bičanićevom izlaganju ceo naš ekonomski ži-. vot je Žrtva te »neuravnofeženosti između seljačke i neseljačke ekonomije«. Ako se ne ulazi dublje u problem, njegovo rešenje Ježi na dlanu: treba da se odstrani prenaseljenost i da se stvori kapital. Ali kako? To je u stvari samo konstatovanje da postoji problem, ali ono Što je najteže pojavljuje se posle te konstatacije, t|. pitanje kako da se to ostvari. Došavši do toga pita-

1) O tome smo pisali u br. 33/39.

nja Bičanić daje samo »grube obrise« rešenja. Na strani 58 on piše:

»Gledajući najvažnije stvari, rešenje našeg ekonomskog problema ne leži u samim poljodjeIlskim odnosima i unutar poljodjelstva samog. Ono valja tražiti u prilagođavanju, koordiniranju ostalih. grana ekonomije mogućnostima našeg seljačkog gospodarstva, najprije u regulaciji izmjene dobara i u razvijanju novih grana proizvodnje, koje će dati zaradu suvišcima agrarnog stanovništva. Tek uspostava ravnoteže između seljačke i neseljačke ekonomije u cirkulaciji robe, radne snage i kapitala na korist seliaštva može osloboditi i pribaviti dovoljno kapitala i proizvodnih sredstava uopće za podizanje poljodjelstva. Jasnije rečeno, preduvjeti za podizanje seljačkog poljodjelstva su prije svega:

1) pravilno zaposlenje suviška radne snage sela, i putem intenzilikacije poljodjelstva i stvaranjem vrela zarada u industriji, raznim radovima, šumarstvu itd.;

2) povoljnija razmjena seljačkih proizvoda i robe koju seljaštvo kupuje (uklanjanje makaza agrarno industrijskih cijena, tarilna politika, posredni porezi itd.;

3) upućivanje (dreniranje) kapitala na selo, u cilju intenzifikacije poljodjelstva najprije, a zatim za stvaranje mogućnosti zarade«.

Ovo rešenje u »grubom obrisu« ima jedan očigledan nedostatak: ne daje nam odgovor na pitanje odakle da se uzme kapital. To je Ahilova peta celog pitanja.

Bičanić s jedne strane tvrdi da ćemo doći do kapitala ako podižemo poljoprivredu, a s druge strane da ćemo podići poljoprivredu ako pravilno zaposlimo višak radne snage putem intenzifikacije poljoprivrede i stvaranjem izvora zarade u industriji, javnim radovima itd. Ali kako da se to sve ostvari kad se kod svakog pokušaja spotičemo o oskudicu kapitala. Upadamo u jedan začarani krug, jer se ne zna odakle treba da se počne rešavanje ovakvog problema i kojim sredstvima. Prenaseljenost se uvek javlja kao posledica sporog ražvoja privrede, koja ne može da apsorbira onoliko radne snage koliko se množi. A spor razvoj privrede ima uvek svoj uzrok, u zemljama kao što je Jugoslavija, u nedostatku kapitala potrebnog za razvoj industrije.

Kao što je u svom članku o agrarnoj prenaseljenosti kod nas izneo prof. A. Bilimović (»Narodno Blagostanje« br. 22 iz 1938) rešavanje prenaseljenosti u agrarnim zemljama ne može se ni zamisliti putem intenzificiranja poljoprivredne proizvodnje. Tim putem nije išao razvoj ni jedne zemlje. Za poljoprivrednu tehniku važi zakon da ona na datoj površini intenzifikaciju rada postizava s manjim brojem ruku. To je apsolutni zakon za poljoprivredu i baš zato bila je ona i ostaje uvek veliki liferant radne snage za industriju, a ne zato što se polioprivredno stanovništvo brže množi od gradskog. Bez razvoja industrije, intenzifikacijom poljoprivrede,