Народно благостање

25. новембар 1939.

Из уредништва

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ, __ ~ —----=-

_--------- Страна. 139

Како ми диригујемо пене

Кретање цена пшенице, _артикла чија цена стоји годинама под најстрожијом државном, не само контролом, већ и интервенцијом, верна је слика југословенске дириговане привреде.

Као и сваке године и у почетку кампање 19371938 год. огласили су интересенти за извоз своју 60гату процену приноса жетве 1937 год. И извозило се! Али већ у фебруару (не дај Боже да се то понови, а нама изгледа да ће се то поновити) почињу цене да скачу тако, да су почетком лета дотерале до фантастичне цифре од 250 динара. Ми смо свом енергијом тражили да се спречи овај скок привре-

меним укидањем царина, указујући на то, да та цена ·

може да користи само малом броју велепоседника, који нису продали своју робу; трговцима и млинарима којима се случајно затекла јевтинија роба; али нарочито пекарима, који обично узимају цену, па ма она трајала само недељу дана, за базу израчунавања цене хлеба. Наше је писање било узаман, јер је на тадању службену политику цена утицао човек, који је био ноторно настројен у интересу велепоседника Војводине.

'У новој кампањи, 1938-39, цене су се срушиле за 50%. један млинар, поштен и предострожан, био је обуставио посао за време вратоломног скока цена. јер није могао продати на термин брашно на бази цена од 250 динара жито. Он је био ступио у везу с једним земљорадником средњег обима, који је имао робе. Био је вољан да извесну количину плати 250 дин. Кад је то чуо земљорадник, затражио је 260 динара.

„Нисам хтео ни смео да платим ту цену, причао нам је млинар, остао сам са затвореним млином. И добро сам урадио, јер сам то исто жито од истог земљорадника купио по 140 динара месец и по дана доцније... Продавац је био очајан, није имао довољно речи против владе — оне исте чија је једина, »заслуга' што је цена била отишла на 250 дин."

Овај пример говори више него читава књига о томе, каква треба да је цена пољопривредних производа и коме користи цена кад се цела политика цена сведе на плусмахерај и на слепо фаворизирање хосе. А то је код нас био случај.

Одговорни фактор за службену политику цена тада рачунао је да ће цена од 250 дин. за жито ипак упепати један број бирача. А то је био главни циљ целокупне политике цена код нас. Наша службена политика цена знала је само за спречавање пада цена, за минимум, а на више су оне могле ићи у небо. Није се ни помишљало на ону непрегледну сељачку и варошку сиротињу, чији је животни стандард падао у сразмери скока цена хлеба, јер велики број радника код нас троши само за хлеб, а остало шаље својима, који такође троше у главном за хлеб. Никад се није покушавало да се помире интереси произвођача пшенице с онима потрошача, иако се врло добро знало, како је дебела позиција у буџету издатака наше сиротиње хлеб. Одобравано је Министарству социјалне политике у таквим приликама да благонаклоно интервенише с радничким сретствима; давао се знак узбуне против картела и ин-

највишу

дустријских производа уопште, али се цена пшенице није смела дирати,

У цени пшенице није се гледао најважнији фактор поделе великог дела социјалног продукта између низа произвођача и потрошача; напротив, цена је била само реклама, средство за врбовање присталица и писања славопојке одговорним факторима. Цена пшенице није била главни догађај у нашем економском животу, већ једна мера за мерење успеха економске политике владине, један доказ превелике бриге њезине за „највећи привредни ред у земљи за земљорадника." | |

Никад се није поставило питање, који су све заинтересовани у цени пшенице и како она утиче на остале интересенте између произвођача. и потрошача, легалне интересенте међу којима су на првом. месту млинари и трговци. Млинари су органи ратне вреде, они имају често тешке дужности према држави са гледишта ратне привреде. Међутим никада се није поставило питање, како утичу ове промене цена пшенице на млинаре. А што се тиче трговаца зрнастом храном, они су већ за време светске привредне депресије 80% били банкроти (и они који нису били у правном погледу). Сукцесивним падањем цена они су погубили своје капитале и имање. О њима се никада није повео рачун из. простог разлога, што је њих врло мало према маси земљорадника. -

У овој кампањи имали смо следеће етапе у развићу цена пшенице. На почетку кампање. утерђена је минимална цена од 165 динара; по њој је Призад преузимао робу све док није понестало простора за ускладиштење. Од тог момента он је почео да успорава куповину. Вишак понуде продаван је по 110 до 120 дин. То је аутентичан податак. Пре кратког времена скочила је цена на 160-дин., „да одмах затим као стрела скочи и на даље и да недељу дана стоји на 210, а да потом падне на 185 —= са потлуном неизвесношћу шта ће бити с њом сутра, кроз три месеца и до краја кампање. Какав је национглно-економски резултат ове флуктуације цена»

1) Ми данас имамо произвођача, који су за време ове буре на тржишту пшенице продали робу између 110 и 210 дин. m

2) Млинари и трговци су куповали по. цени од 110 до 210 дин. | |

Има ли веће неправде до ове, да је сељак добио 110 дин., а његов сусед за исту количину мало доцније 210 дин.» Личи ли то на дириговане ценег Личи ли то на рационалну државну политику ценаг Лизи ли то на стабилизацију цена на 165 дин., како је било прокламовано на почетку кампање, као циљ државне политике цена. пшенице. |

А што се тиче млинара и трговаца, да су своје капитале уложили у најопаснију хазардну игру не би прошли ни боље ни горе. Има их који су зарадили по 100 дин. од 100 килограма, као што их има таквих, који су робу купили по 210 дин: те имају да изгубе до најниже цене целу разлику, по којој су продали и по којој ће продати.

Шта ће да ради држава за онај део робе, који