Народно благостање

14. децембар 1940.

Ma šta se preduzelo u proizvodnji i spoljnoj trgovini, nema izgleda da bi mi mogli da obnovimo zalihe koje smo imali u početku rata. Te mere mogu samo da ublaže oskudicu, ali ona ostaje činjenica. Tu nema “drugog izlaza nego da se smesta preduzmu пајепегgičnije mere za snabdevanje stanovništva u onim količanama u kojima je to mogućno prema zalihama. Pošto ih nema dovoljno za normalno snabdevanje, i pošto se to već osetilo, njih će još brže nestajati sa tržišta nego do sada, jer će ih tražnja da razgrabi. Prva zadaća ie da se evidentiraju sve zalihe robe i biokiraju. Za rcbu koja je u rukama trgovaca i industrijalaca to nije težak problem. Ona može da ostane kod njih, samo da se zavede racioniranje uz karte, Teškoća je kod zaliha koje su u rukama poljoprivrednog proizvođača. Oskudica u artiklima ishrane za sada je još veštačka, jcr proizvođač neće da iznese svoje viškove'na tržište. U toj spekulaciji con je mnogo f{eži elemenat nego šio je trgovac-spekulant i savlađivanje ove spekulacije nije

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 789

prost posao. Proizvođač kad počne da spekuliše micže

'da poremeti snabdevanje iako postoje zalihe. Nije do-

sta da se ome evidentiraju. Država mora da ih preuzima, i skloni na sigurno mesto i da ih izdaje pofrošačima na karte. Tu se javljaju problemi finansiranja,

'stokiranja i aprovizacije. Da bi se obezbedilo snabde'vanje moraju se ovi problemi rešiti kako tako. Ako se "пе bi moglo finansirati na normalan način, država bi

morala da preuzme glavne artikle ishrane, pa makar ih

platila bonovima. Racioniranje potrošnje nameće se kao ·ratno-privredna mera. Država mora da obezbedi snab“'devanje. To je njezina elementarna zadaća,

jet пе sme da dopusti da sadašnje zalihe budu iscrpene kupovinom od strane ekonomski jačih, i da snabdevanje ekonomski slabih bude onemogućeno. Za ostvarenje tog cilja država ima pravo da preduzme sve тодисе теге, pa čak i prisilnu eksproprijaciju zaliha. Ne treba upustiti situaciju da зе zaoštri toliko da i takve mere postanu potrebne.

Из уредништва

Хлеб наш насушни – од кукуруза

Уредба о промету кукуруза, на коју смо се кратко осврнули у броју од 30 новембра — пошто је објављена при закључку листа, утицала је на тржиште кукуруза као и раније уредбе о принудном откупу и максимирању цене жита: понуда је почела рапидно да се смањује, произвођачи показују све већу уздржљивост, а купци — нарочито они који имају неодложну потребу — налазе начина да мимо уредбе плате и више цене. Тржиште је врло оштро реагирало на уредбу и, ако та реакција буде потрајала још извесно време, треба очекивати и принудни откуп чију могућност предвиђа уредба. Такву реакцију није било тешко предвидети. Ми смо предвиђали у прошлом напису да „ако произвођач остане упоран као код пшенице, кукуруз неће доћи на тржиште, а онда је неизбежно кријумчарење". Садање стање на тржишту није резултат неке моментане реакције да би се ускоро могла да очекује супротна појава тј. већа понуда; напротив, као што је и раније био случај, ова реакција током времена може само да се појача и тиме још више отежа снабдевање хлебом које претставља наш централни национално-економски проблем у данашњици.

Овом уредбом први пут се државна интер-

венција проширује на кукуруз који је до сада, сем неких ограничења у извозу, био потпуно слободан како у погледу формирања цене тако и унутрашњег промета. Разлог овоме кораку треба тражити у стању прехране. У броју од 30 новембра анализирали смо наш хлебни биланс и дошли до закљу"чка да дефицит пшенице треба да покрије кукуруз, али и да род кукуруза није такав да не би требало радити тако да се с оним што имамо сразмерно подмире све потребе. Снабдевање пшеницом је у таквом стању да се већ сада морало мислити на _ попуњавање њеног дефицита кукурузним брашном. Да мере о томе не би изазвале спекулацију, Ууздржљивост произвођача и следствено пораст цена

—- до чега би сигурно дошло чим би се на тржи-

"Ty појавили млинови са већом тражњом за по-

требе градске потрошње — услед чега би дошао пораст цене хлебу, било је неопходно да се цена кукуруза максимира и стабилизује у сразмери цене пшенице. Паралелно с тим требало је предузети и

мере да се обезбеди снабдевање потрошача куку„"рузом. Према томе уредба о промету кукуруза има

два циља: да спречи већи и несразмерни пораст

цене и обезбеди потребне количине за снабдевање

потрошње становништва, за продукцију меса и масти и за извоз уколико до овога дође.

Одмах морамо констатовати да, како по свему изгледа, уредба неће бити ефикасна за постигнуће ових циљева. Извесне одредбе уредбе такве

су природе да се лако може десити, као што то већ

показује реакција на тржишту односно произво-

ђача, да делују у супротном правцу.

Цена је одређена са 250 дин. за робу од 14% влаге. Према просечној месечној цени од 115 дин. у септембру— октобру прошле године за вештачко сушени кукуруз цена је дакле повећана за 117,4%. Цена пшенице повећана је за непуних 100%. Релација цене кукуруза и пшенице стоји као 83: 100.

Према овој цени кукуруза жива мера товљене свиње имала би да буде око 17 дин. односно масти око 30 дин. Цене ових артикала имале би дакле 'даље порасти. Хлеб такође не може да буде јевти-

нији, а уколико истовремено дође и до измељавања јединственог хлебног брашна цена би се лако могла и повећати. Све то потврђује да је цена кукуруза релативно високо одређена и да може бити

"разлог даљем поскупљењу односно порасту зећ и "онако високих трошкова живота.

Начин на који су одређене цене —- изједначе-

"ње цене вештачки сушеног са ценом временом осу"шеног кукуруза — иде у прилог уздржавања про-

извођача од продаје. Произвођач који сада прода

" сирови кукуруз, ако овај има 26% влаге, добиће 200