Народно благостање

Страна 100

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ __ Бре 7

код плаћања. Скок цена мора да има за последицу повећање тих послова код банака, а у вези С тим расту и текући рачуни. Код велике концентрације плаћања преко банака инфлација ће се најпре и показати код њих. Ове су тада презагушене средствима, којих се оне решавају улазећи исто онако лако у нове послове, као што им новац притиче. Инфлација има своје фазе. У првој фази расте брже оптицај него што се смањује куповна снага новчане јединице. То ствара оптимизам и лакоћу код улажења У нове послове. Супротно је у касној фази инфлације када се према огромном износу новца у оптицају налази мала понуда робе. Тада се не смањује више куповна снага новца због повећања оптицаја, него се оптицај мора да повећава, јер се тек тада показује колико је његова Куповна снага пала. Ова друга фаза инфлације нас не интересује. У њој се више не могу да праве никакви послови, док се у првој праве одлични. Тада је могућна још пословна Калкулација, нарочито на скоку цена, а то повећава тражњу кредита од банака. Ко год може да набави робу или да организује производњу не боји се зајма, јер му ниједна камата није превисока. Кад цене скоче зајам се враћа са лакоћом.

Један посао банака страда у инфлацији, а то су улошци на штедњу на дуг рок. Зато што пада куповна снага новца, нема његов ималац интереса за каматом из истог разлога из ког се дужник

не боји да закључи зајам. Али нови улози не од-

лучују више о учешћу банке у пословима у народној привреди. Питање је како је она била са њом повезана до момента док не дође до инфлаторних појава.

Чињеница је да се размерно повећању послоза преко банака повећава и промет који се обавља независно од њих. То је последица скока цена који убрзава оптицај новца, јер после сваке греа-

лизације улази се журно у други посао. Али повебање послова код банака и изван њих остаје ипак у извесној сразмери. То је нормално. Међутим, д-р Хан чини следеће тврђење: „Сав тај убрзани и увећани оптицај имаде свој ток изван новчаног тржишта". То није потпуно тачно, Вирмеански промет Народне банке и Поштанске штедионице повећао се огромно у току последњих неколико меСеца, а такође и износ жирд-рачуна код Народне банке. Жиро-рачуни приватних банака код Народне банке су у порасту од месеца до месеца, а то је најбољи знак да новчани институти располажу све већим средствима у вези са повећањем оптицаја. Друге појаве су неповољне, као на пример опадање улога на штедњу. До те појаве требало би да дође тек у касној фази инфлације, због пада Куповне снаге новца. Али код нас она има други специјалан разлог, а то је уредба о ограничавању права располагања улошцима, донесена у септембру 1939.

Појава да послови код банака нису порасли у сразмери са пословима који се обављају непосредно између трговаца и индустријалаца, односно релативно мали делокруг и улога банака у нашој народној привреди, нису дошли као последица страха од инфлације. Законом о мораториуму банке су биле избачене из строја пре него што је дошло до повећања оптицаја и нису се више ни вратиле у њега. Оне су имале мање шанса да се укопчају у привреду код садашњих поремећаја у њој. Криза у којој су се оне налазиле могла је да се појави само оштрије и да се с друге стране осете јаче последице повећаног оптицаја. Ако банке врше нормално своју улогу могу оне да усисају један део оптицаја и да се за толико смањи употреба новца на робном тржишту. Наше банке нису могле да буду та сисаљка, као што нису могле ни 1988 да буду примамљиве за широки круг штедиша, иако су сви услови за штедњу били врло повољни. Ш РЕШЕЊЕ

Шта би у таквој ситуацији по банке могао да учини закон о банкама. Закон о банкама доноси се у нормалним приликама. Њиме се регулише једно подручје привредне делатности. Потреба специјалног законодавства јавља се снажније у цикличкој привредној кризи, где се показује да банКе могу, да допринесу да криза буде дубља, или могу да послуже као инструменти њеног одстрањивања. У сваком случају оне су органски повезане за целокупном народном приведом и закон треба да обезбеди онакво њихово функциснисање какво је по искуству најбоље. Али шта помаже заКОН, ако се он доноси за банке које су напола умртвљене, онеспособљене и које постоје само номинално. Ако постоји, а не може да ради, банка мора да губи. Продужење мораториума, значи продужење неповерења у банке, а ако не могу да обнове своје пасивне послове, да привуку штедише, банке неће моћи ни да развију активне. Одржавајући апарат чиновника банка под моргториумом на путу је у стечај, са мањим изгледом да по-. верилац нешто добије уколико мораториум дуже траје. А таква је управо код нас ситуација. Закон о банкама значио би шити фрак мртвацу. Оне су

болесник коме је потребан лек. Лек је у отклањању главног узрока болести. Треба укинути ове мере које ограничавају рад банака.

Иако је јасно да је то први корак који би требало направити, ипак то се не чини, Разлог може да буде само један, страх од потреса који би преживела народна привреда, кад би се дизањем мораториума огласила извесна потраживања изгубљеним. Уствари добар део њих је већ одавна изгубљен и постоји још семо по књигама. Кад се више не може да очува ни илузија онда долази до стечаја, до дефинитивног брисања. Губици су временски развучени, потраживања постоје у нади, али за привреду су она мртва. Да би остала та илузија о могућној санацији банкарства у целини као што је било пре закона о мораториуму, задржава се он на снази. Избегавајући један ударац за привреду, који би дошао дизањем мораториума, ми устрајно продужујемо кризу банака од чега трпи титава народна привреда. На крају штета ће по њу бити већа: од продужене кризе, него када би се дизањем мораториума препустиле извесне банке већ сад пропасти која их чека и касније.