Народно благостање

15. март 1941

КОД ФОРДА

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 165

ОИТУ

S JTI

СЕДАМНАЕСТО АМЕРИКАНСКО писмо

| НЕЛОМ СВЕТУ ПРИСТУП СЛОБОДАН

Фордове фабрике су прва знаменитост међу творевинама људских руку у Америци. Може се замислити човек у Америци који их никад није видео; али нема туристе који их није посетио. Број посе- | тилана Фордових фабрика у Дитроиту (а он их има још у многим местима у Америци) износи 3.000 на дан односно преко 1 милион на годину. Како посетиоци нису равномерно подељени преко године то има момената кад се у фабрикама налази преко 10.000 гостију. Таман толико колико југословенски град има просечно становника! _

За посету Форда није потребна никаква протекција, Улази се као у хотел или у општинску кућу. Код Форда је то тако прилично одавно, али је данас и код других многих фабрика у Америци. Тако, међутим, није било некада. Напротив, кад је индустрија прешла са ручног рада на машински, уведен је принцип строте „забране приступа свакоме без разлике". То је имало многобролцих разлога. Иду стријалац није имао рачуна да отвори своје радионице свету пре свега због тога што је готово свака већа фабрика имала своје техничке тајне. Даље због тога што по појму о приватној својини из тог времена није уопште могло да се замисли да публика има право на улаз у фабрику. Даље услови рада за раднике били су такви да би могли изазвати револт код посетилаца. Није било ни довољно простора за кретање гостију; а и радници би губили много времена пратећи погледима госте. Данас су сасвим друге прилике. Тајне више уопште нема, јер је свака тајна, сваки проналазак, било сопствен или туђ — патентиран. Услови за раднике су свуда законом прописани, тако да нема ничега што не би могло да се види. А што се тиче губитка рремена то је искључено пошто је данас по систему текуће пантљике дат један одређен ритам за поједине групе радника, кога се морају сви да држе.

Па ипак све то заједно није било довољно да индустријалац отвори врата својих фабрика целоме свету. То је могао да уради само онај који се није бојао никакве конкуренције и који је имао шта да покаже. То је први урадио Форд у Америци, а у Европи Бата — Злин, јер после Форда највећи број посетилаца имају Батине фабрике. Оне су у Борову забележиле преко пола милиона посетилаца. Данас држава омогућава студентима и разним групама,

· олакшинама и субвенцијама; посећивање фабрика

ради индустриског васпитања широких маса. Данас у Америци постоји код омладине врло широко техничко образовање. -

Провести 10.000"посетилаца кроз фабрику, по- · казати им и објаснити што више, то није мали задатак. То захтева читаву организацију. Све је то изведено савршено код Форда. За госте пос нарочити улаз — а поред њега место за паркирање њихових аутомобила. Паркирање се не може да врши

_ зује пространство Фордове организације

· једног великог предузећа из Њујорка.

терен за паркирање: за госте, за лиферанте, за купце, за сараднике итд. На самом улазу налази се огромна округла зграда „Фордова Ротунда". У њој се налазе: сала за писање, ресторан, бесплатан звучни биоскоп, а на среди огроман глобус који покау свету. Око зида су пултови, а иза њих чиновници који дају

- обавештења и организују шетњу кроз фабрику. У

Ротунди је као у кошници. Кад човек погледа тај свет, рекао би да нико не зна шта хоће, да иду као

· без главе лево и десно да би један другом стали на "жуљ. Па ипак се све то периодично одлива путем " луксузних аутобуса у правцу фабрика.

ја сам имао за пратиоца директора филијале 3 }b Кад смо стигли у Ротунду и јавили се, појавио се љубазни чиновник који. нам понуди да седнемо у меке фотеље и запита: колико времена мислим да проведем

_у разгледању фабрике. На мој одговор, један цео

дан, рече он: „то је довољно да обиђете један или највише два одељења. Да разгледате целу фабрику

" потребно је најмање шест дана. Према томе остаје

да одредите оделења која Вас највише интересују". Ја се збуних. Инжињер то примети па продужи: — Фабрика се зове Руђ, по реци на котој лежи

" (наравно и на језеру Мичиген). Она произволи го-

тово све што је потребно за изпаду аутомобила,

"почев од најпримитивнијих сировина. У огромним "пећима овде се производе: гвожђе из гвоздене руде,

кокс и челик. Овде се налазе фабоика гуме за ауто-

"мобиле и стакла. Даље се налази овде фабрика це"мента, Фордовог бензола, хартије, амонилачног сул-

фита и свих осталих потрепштина фабпика. Тек

Пиза тога долазе разна оделења за фабрикацију ам-

томобила. Изволите дакле изабрати олделење, па да

_одмах пођемо да не бисмо губили времена".

Ја сам се мало дуже задржао на околностима уласка у фабрику из тедног специталног разлога. ЊЕ Момчило Тотић, у својој књизи „Непозната Америка", "написао је једну репортажу поп насловом „Овле се производе аутомобили", у којој каже из“ међу осталог:

„Људи који Вас воде кроз фабрику толико су

"љубазни да Вас ни за живу главу неће пустити да

се мучите обилазећи оделења где се лију мотори и

моторни оквири — јер је тамо за бога паклена воу-

кина. А ако чују да сте новинар, онда ће Вам показати само оно што је најлепше у фабрици".

И ја сам био као новинар, међутим, мени је стављено на расположење да бирам оделење. Фоод је чувен као проналазач и данас има у својим фа-

остоји - брикама дванаест проналазака, које је он резервисго

само за себе, али се они највише односе на делове мотора и на вођење колима. Нема ничег татног ни

по вољи, а-најмање у Дитроиту, где има више ауто = необичног у оделењу за ливење мотора. Г. Јојић је

мобила на улици него људи. Све је то регафен

тирано; за сваку групу посетиоца постоји џарочиг “2 357

< 1

-Свеђоватно због тога и назвао своју књигу „Непо-

натом Америком".