Народно благо. Књ. 1

194

»Већ ме кори Хасанаге мајка: »»Брезроткињо, Хасанате љубо, »»Мом си сину срећу заставила, »»Па ми нема од срца евлада, »»Довешћу му Бејду удовицу, »»Нек му роди уз кољено сила. »»Родила је и првоме војну,

»»УД ти ћеш јој измет учинити«, »Како ли ћу имати евлада,

»Кад ни земља свога рода нема, у: »Док не гране прамаљетно сунце.“ »Сама вемља рођу дат не море, »Нити њива родити шеницу, »Док се прије сјеме не посије. »Нема жита, ђе не сију људи, „Ни порода, ђе је љуба сама, »Доведена, али нељубљена.

Да се море учувати лице,

»Да не вене и да ов не квари, »Не бих дала да га ата љуби, »Веће бих се лицем поносила. „Ма, валуду што је нељуољено, »Увенуло, ко да је љубљено ; »Јера лице није за чекања,

»Већ од вакта, да га јунак љуби, »А кад прође вакат од година, „Више лицу ништа не помаже. „Још које је нељубљено било, „Баш ко старо дрво огорјело. »Како ли ћу родит аги сина,

~