Народно благо. Књ. 1

196

»Када ми је лице нељубљено # »Није злато, да је на оцјене, »Нит' је чоха, да је за продаје, »Нит је платно, да је за дарове, »Нит је благо, да за трошак чувам, »Нит је свила, да бих је носила, »Већ је лице, да га ата љуби, »Јубила га вемљица и трава«. Мисли када нико не чујаше, Што од јада говорила, када.

Ад све чуо Незирбеже млади, Мили сестрић ате — Хасанате, Јера, момак у лову бијаше,

Све је чуо, шта, је говорила, Даиница, Хасанагиница.

Момак шути, ником не казује, Није лако о том говорити,

Јера море ага запитати :

»Од куд знадеш да љубу не љубим, »Коме ли се потужила љуба, '« Море љубу лако погубити,

Све се мисли Незирбеже млади, Како ли би аги говорио,

А да би се ага осјетио,

Да не љуби крчмарице младе, Веће своју по закону љубу. Једном ата у планину пође,

Лов ловити у гори зеленој;

(С њиме иде Незирбеже млади. Лов ловише по гори ходише;