Народно благо. Књ. 1

212

»Нијесам је ни очим видила,

»А камо ли на, конак примила, »Већ ако је беже, Дервишбеже, »Те је млада са њим у одаји. Скочи стара ко да не сјеђаше, Она иде у мушке конаке,

Када дође одаји на. врата,

Поче куцат, Дервишбега викат, Куца стара и два, и три пута, Никаква јој одговора, нема, Ражљути се Дервишбега мајка, У врата, је ногом ударила,

Разби врата на двоје, на, троје, Док упаде стара у одају.

Кад погледа, прнијем очима, Оједи беже на мехку душеку, Држи Злату на бијелу крилу

И ниже јој на грлу ђердане, Што но их је беже потргао.

Три ђердана дробнога бисера

И три низа жутијех дуката.

Кад то виђе Дервишбега мајка, Овако је сину говорила :

»Шта то, сине, да од Бога нађеш 2 »Шта то радиш од туђе ђевојке « Дервиш бег је мајци полетио,

У обје је руке пољубио,

И овако мајци говорио:

»Бре не лудуј, моја стара, мајко, »Моја Злата и прије је била,