Народно благо. Књ. 1

Не води је у женске конаке, Већ управо бегу у одају. А свапови на росној ливади, · Све попеше бијеле чадоре. Болан лежи беже Дервиш беже. Кад упаде Злата у одају, Хитро скочи, ко да не лежаше, Руке шири, Злати полетио, Њему Злата обје опружила, Објема га рукам загрлила, Све се бегу свија око врата, Баш ко свила око ките смиља. Ну да видиш бега, Дервишбега, До акшама Злату привјенчао, До по ноћи кну јој поставио, Од по ноћи ђердек учинио. Када сјутра данак освануо, Завикаше сватовски чауши: »Хавур свати, хајд да полазимо !« Подвикују кита и сватови, Довикују Дервишбега мајку: »Алемшахо, Дервишбега, мајко ! »Пошљи нама с конака ђевојку, »Да идемо до Новога, града, »Караће нас Салих ефендија, »Што су свати вако закаснили«. Алемшаха, Дервишбета, мајка, Овако се њима заклињаше : »А тако ми дина и амана »И мојега поста рамазана,

14"