Народно благо. Књ. 1

210

»»И покиснут дувак и ђевојка.

»»Овђе нема, бета Дервишбега,

»»Отиш"о је у лов у планину,

»»Неће доћи за петнаест дана,

»»А камо ли за два, за три дана«.

»Кумријице, моја сестро драга,

»Кад поведеш Златију ђевојку,

»Не води је у женске конаже,

»Већ поведи мени у одају !«

Кумрија је за братство примила,

Она, стаде под бијеле дворе,

Кад наљезе кита, и сватови,

Овако је њима говорила,

Као што је беже научио :

»Селам-алејк кита и сватови,

»Селам вам је моја. госпојица,

»Алемшаха, Дервишбега, мајка,

»Да јој дате на конак ђевојку.

»Касно вам је до Новога сићи,

»Покиснуће кита и сватови,

»А покиснут дувак и ђевојка,

»Овђе нема бета, Дервишбега,

»Отиш'о је у лов у планину,

»Неће доћи до петнаест дана,

»А камо ли за два, ва три дана«.

Када чуше кићени сватови,

Скаилише под бијелом кулом

И послале на конак ђевојку. Ну да видиш Кумрије робиње, | Уве Злату ва бијелу руку, | |