Народно благо. Књ. 1

209

»Кумријице, моја робињице,

»Би ли знала мени казивати, »Чији свати у моме чифлуку,“ »Чији свати, оклен је ђевојка “« Кумрија му млада говорила : »Мој Дервишбег, драги господару, »Оватови су Салих ефендије, »Из Новога, чемерна му мајка, »А. Ђевојка племенита Злата, »Јауклија твоја, Дервишбеже«. Кад Дервишбег ријеч разумио, Он заплака као женска глава, (Суве рони низ бијело лице, Кајно бисер низ бијелу свилу. Говори јој беже Дервишбеже : »Кумријице, моја робињице,

»До сад си ми робињица била, »А од сада моја посестрима. »Би ли бега, свога послушала, »Ти испани пред бијеле дворе, »Кад наљегну кита и сватови, »Па застави киту и сватове. »Овако ћеш њима бесједити : »»Чујете л ме два Ђевера млада, »»И остала, кита и сватови, »»Селам вам је моја тоспојица, »»Алемтшаха, Дервишбега мајка, »»Да спремите на конак ђевојку, »»Касно вам је до Новога сићи, »»Покиснуће кита и сватови 14 ·