Народно благо. Књ. 1

208

Одморили себе и хајване. Када, сјутра зору дочекаше, Чауш викну, даулхана јеку : »Хавурала, кита и сватови »Хавур свати, хазур је ђевојка, »Далеко је до Новога сићи, »Караће нас Салих ефендија«. Добро свате туде дароваше, Сваком свату од злата, чеврме, Чаушима бошчалуке златне, Старом свату чоху нерезану, Ђеверима коња и ђевојку. Отле крену кита и сватови

И тај данак вавдан путоваше, 0 акшаму на конак падоше. Лијепо им на конаку било

И ту тавну ноћцу преноћише. Сјутра опет рано подранише, Џа кренуше кита и сватови, Кроз чифлуке дуге ударише, Кров чифлуке бега Дервишбега, Болан лежи беже, Дервишбеже, Двије пуне неђељице дана. Како се је беже разболио, Опет срцу гајрет учинио, Примак'о се џаму и пенџеру, Па сеири по своме чифлуку. Даде су се очим“ погледати, Док угледа кићене сватове, Џа завикну своју робињицу :