Народно благо. Књ. 1

Припе печу, обуче фереџу, Чемберима омотала лице, Пошетала низ високу кулу, Долазила бијелу мејтефу,

А прољева сузе од очију.

Она љуби прате на, мејтефу :

»Мој мејтефу, велко добро моје, »Доста, страха, ту сам протурила, »Била млада, бјена и карана, »Док сам, млада, књигу научила, »бедам хатми, млада, проучила, »Како коју хатму проучила, »Ове на своју срећу нам"јенила, »На, свог драгог бега Дервишбега. »А што ми та, Боже, не натајни 2 »Кад се која сипрота, удала,

»Ја сам сваку рухом даровала, »А. на срећу своју нам јенила, »На, свог дратог бега Дервишбега. »А што ми га, Боже, не натајни 2« Оде Злата свом бијелу двору,

Она двору, сватови пред дворе, Иг Новога, Салих-ефендије. Дочека. их остарјела, мајка, Дебар им је ићрам учинила, Извела их на бијелу кулу. Господску им метнула вечеру, Што је слатко, све пошећерила, Што је слано све побиберила.

Ту су свати ноћцу преноћили,