Народно благо. Књ. 1

206

Кад је мајка за недрага дала, Зецвилила Злата у одаји.

Кука јадна, као кукавица.

А преврће као ластавица,

И спомиње бета Дервишбега :

»Мој Дервишбег, рано до еџела ! „Да т је окле сала погледати

»И видјети своју несретницу,

»Не 6' жалио, беже, погинути; »Шта душмани од нас урадише, »Гдје нас двоје младо раставише !« Злата, се је млада порушила

Од жалости од тешкога јада.

Она иде џаму и пенџеру,

Пенџеру је плачна говорила: »Мој пенџеру, мој велик чемеру, »Дост сам добра код тебе виђела, »Оа. својијем бегом Дервишбегом, »Баш уз пуне три године дана, »До пб ноћи с бегом ашикујућ. »Дост сам пута крај тебе, пенџере, »Своме бегу перчин ишчешљала. »Вјетар пуше, а перчином маше, »Помјешасмо брке и солуфе.

»Све сам зебла од свог родитеља, »Да ме не би опазила мајка.

»Дост сам тавних ноћи не спавала, »Све на срећу своју нијетила,

»И свог драгог бега Дервишбега.

» А што ми га, Боже, не натајни “«