Народно благо. Књ. 1

205

»Сад избирај кога. теби драго; »Ал ако ћеш мајку послушали, »Пођи, ћери, Салих ефендији, »Ја сам чула казују ми људи, »Јединак је он у своје мајке,

»А. згодан је да му пара нема«. Плачна Злата мајци говорила : »Мајко моја, змија те шинула, »Од које се никад не пребаља, »С Дервишбегом ко ме раставио »Душица му раја не виђела !« Кад је чула остарјела мајка,

Од земље је на ноте скочила, Своју Злату пљеском ударила, Како ју је лахко ударила,

Два, јој здрава. покренула, зуба, Из четири крвца ударила.

Овако јој ријеч бесјелила : »Нека, знадеш божја несретнице, »Вољела бих тебе пожељети, »Нег те дати бегу Дервитшбегу«, Нуто сада остарјеле мајке, Шта, уради да од Бога нађе, Даде Злату Салих ефендији. Дадоше је и не питаше је, Прими стара седам прстенова, На прстење ваду поставише, Таман вада, читав мјесец дана, ; Док отиђе до Новога, б'"једа,

И покупи госполу сватове.