Народно благо. Књ. 1

204

»СОвуд ходио беже, Дервиш беже, »Опет Злати својој доходио !« Пође беже низ бијелу кулу, Злата. пред њим млада пошетала, Шеће Злата као пауница

Од куле му отворила. врата. Стаде беже у мермер авлију, Из авлије пољем окренуо,

Оде беже своме 6 јелу двору, А Златија на високу кулу.

Ђе је срећа, ту је и несрећа, Вид' несрећне Златије ђевојке, Није прошла ни неђеља дана Од како се с дратим растанула, Вјеру дала, а прстен примила, Да ће бити Дервишбегу љуба. Мало вр јеме — није потрајало, Троји свати Злату запросише : Једни свати бега Алибега, Друпи свати Диздаревић Ибре, Трећи свати Салих ефендије, Из Новога, жалосна му мајка ! Сви троји јој дају обиљежје; Бег јој даје кутију бисера, Диздаревић три низа дуката, Из Новога Салих ефендија, Он јој даде седам прстенова. Ђевојци је мајка говорила: »Влато ћери. у мене једина, »Троји свати тебе, Злато, ишћу