Народно благо. Књ. 1

208

»Да ти, душо, муштерија, нисам, »Не бих теби, драга, долазио. Ал ево ти вјера од менека, »Чекај мене два мјесеца дана, »Док опремим своје б'јеле дворе, » Бе ћу тебе младу доводити

»И порежем дибу и кадифу, »Онда ћу ја твојој кули саћи, »Тебе свести мом бијелу двору«. Ту се маши руком у џепове, Извади јој елмас прстенове, Натаче јој на бијелу руку.

Још говори беже Дервишбеже : »Нај ти, Злато, тврло обиљежје, »Нек' се знаде да си моја, душо, »Под прстеном на бијелој кули«, кад је Злата бега разумјела,

Од земље је на, ноге скочила, Примаче се до сандука свога, Даде бегу седам бошчаштука,

Све у срми и жежену злату. Беже узе златне бошчалуке,

Па их тури под бијелу руку: Па је Злати тихо говорио: »Мени драга, вакат полазити, »Далеко је мом бијелом двору«. Олата му је млада говорила : »Срећно пош'о беже Дервишбеже, »Сви ти пути срећно испанули, »А ови ти најсретнији били