Народно благо. Књ. 1

202

»Моја. Злато срце из њедара, »Сад ми право у одаји кажи »„Кив ти био, јесам ли ти мио #« Говори му Злата, племенита : »Мој Дервишбег, моја рано љута, » Лив ми био, одвећ си ми мио! »Већ чуј, беже, што ћу говорити : »Ево пуне три године дана, »Како смо се, душо, загледали, »Сватда ми се кунеш у одаји, »Да ме младу нећеш оставити, »А ни вјером својом преврнути, »Још не рече кад ћеш ме водити »Дервиш беже, свом бијелу двору »Да ти будем љуба вјереница.

» Уз читаве три године дана,

»У години не има мјесеца,

»У мјесецу 'не има неђеље,

»У неђељи бијелога дана,

»Да те нејма мени под пенџере. »Ноћи мрачне путоват је страшно, »Могли би те трефити хајдуци, »Те ћеш со мене јунак погинути, »Остат" твоја остарјела мајка, »Клеће мене ло еџела свога. »Већ ми кажи, душо, у одаји, »Ако мени муштерија ниси,

»Ил' ме води, ил' ми не доходи !« Говори јој беже Дервиш беже: »алато моја, моја душо драга,