Народно благо. Књ. 1

»већ недрагу на свили лежати !« Мнидијаше нико је не чује, | Ал' то слуша беже Дервишбеже Кол'ко хукну, табак џама пукну, Кол'ко јекну, дјела кула, ввекну. Оважо јој беже говораше :

»Злато моја, ружо необрана ! »Ја ћу Злато рухо подерати, »Ако Бог да, с тобом носајући, »Баш на својој, на бијелој кули, »Бели другом нећеш допанути, »Него мени, бегу Дрвишбегу, »Веће ако смрца не превари. »Но, чуј Злато, моје миловање, »Отвори ми кулу од камена, »Нек смо бливу један до другога, »Плахо сам се тебе зажелио.« Кад је Злата бега угледала,

Од радости на ноге скочила, Дервиш бегу слатко говорила : »Дервиш беже, моје сунце жарко »Причекај ме под бијелом кулом, »Злала ће ти кулу отворити !« Спаде Злата низ бијелу кулу Дервиш бегу отворила, врата. Узеше се за бијеле руке,

Те одоше у шикли одају.

Сједе беже у меке душеке, Злату метну себи на криоце

Па је пита беже Дервиш беже :