Народно благо. Књ. 1

214

Чауш викну, даулхана јекну, Отле оде кита и сватови, Одведоше Дервишбега, секу,

До Новога Салих ефендији,

А бег оста код бијела, лвора,

Баш са Златом, својом суђеницом.

87. ДЕЛИ-ХУМИЈА

Ферман иђе од града до града, Коме л' иђе, коме ли долази Улан-бегу у Херцеговину,

Да он иђе под Солун на, војску, Да војује за девет година. Улан-бег је старац и нејачак,

Не може се ни коња. држати,

А камо ли војску војевати,

Он не има сина, ни синовца, Нит он има брата, ни братића, Вет он има девет милих шћери, Девет шћери, девет посебица. Кад је њему књига долазила, Он прољева суве низ образе. Питало га девет ђевојака : »Шта, је, бабо, беже Улан-беже, »Каква ти је голема невоља, »Па прољеваш суве низ образе 2 »И досад су књиге долазиле, »Ал нијесу с плачем пролавиле«.