Народно благо. Књ. 1

Њима вели беже Улан-беже: »Девет шћери, девет посебица ! »Ево мени сићана фермана,

»Од нашега дара честитога,

»Да ја идем под Солун на, војску, »Да војујем за девет година; »А. ја јадан старац и нејачак, »Не могу се ни коња држати, »Камо ли ћу војску војевати • »Није среће, ни од Бота даће, »Да би која ва бабу на војску #« Кад то чуло девет Ђевојажа,

Све у прну земљу погледаше, Најстарија међу очи баби:

»Ја ћу бабо, под Солун на војску. »Ти отиђи на пазар-чаршију, »Окроји мени мушко одијело,

»И дај мени слугу Хусеина, »Што но си га на војску водио, »И. дај нама два коња витеза: »Мени вилу, Хуви ластавицу !« Кад То чуо беже Улан-беже,

Он поскочи на ноге старачке, Пољуби је у чело јуначко: »Баш аферим, моја Хумијано, „Кад ћеш стара, измијенит бабу«. Па он оде у пазар-чаршију, Окроји њојзи мушко одијело,

И даде јој слугу Хусетта,

И даде јој два коња витеза.